На дан омладинских радних акција - сећања некадашњих пиротских акцијаша

Поводом сећања на 1. април који се некада обележавао као Дан радних акција у Пироту је уприличена фото-документарна изложба „Ми градимо пругу - пруга гради нас“, посвећена једном од друштвених феномена некадашње СФРЈ. Намера аутора није била, како каже, носталгија и романтично приказивање тадашњег друштва, већ подсећање на време заједништва, ентузијазма и солидарности.

Руке пуне жуљева и такмичење - ко ће више ископати, изградити, засадити - не за новац, већ за похвалу и ударничку значку. Многи су их добили више пута, попут Пироћанца Зорана Лазаревића, који је био на преко 30 омладинских радних акција.

“И дан данас сам поносан и на значке и на ову бригадирку. Јер то су биле сјајне године мог живота. И волео бих, ако би се то поново некако организовало, ја бих кренуо”, наводи Зоран Лазаревић, вишеструки учесник ОРА. “А ова блуза је из 1978. године, везује ме љубав према тој девојци која ју је везла“, показује Зоран.

Данас можда није лако разумети устајање у цик зоре и тај начин размишљања, али се некада за одлазак на радне акције тражило место више.

“Невероватно је да омладина са онаквим ентузијазмом може да ради. Јер имали смо из Пирота бригаде које су кренуле, треба да оду 50 бригадира, пријављује се 120 и невероватно је да је било и ургенција да му дете оде на радну акцију”, сећа се Владимир Манић, командант ОРА Пирот 1982.

Бригадирско насеље у Пироту било је смештено у зградама школа. Млади из свих крајева Југославије радили су на сређивању дна Завојског језера, пошумљавању недоступних терена на Старој планини и још много тога, а друштво је од оваквих акција имало само користи, кажу акцијаши.

Драган Денчић, заменик команданта за радилиште ОРА Пирот, каже да је 1982. година била изузетно успешна, као и 1986. година. „Ми смо били у то време, слободно могу да кажем, можда и најпрофитабилније предузеће у Пироту. Апсолутно, све што су бригадири трошили на радној акцији, они су и зарадили”, истиче Денчић.

Горан Николић, председник Удружења учесника ОРА додаје: “Акцијаши су радили изузетно, такмичили су се између себе и остварили су велике резултате. Дакле, омладина је градила некакве објекте, али су у исто време кроз тај стваралачки рад, изграђивали и себе.“

Рад, спортске активности, концерти најпознатијих уметника, али и нераскидива пријатељства и љубави - тако је изгледао акцијашки живот. А тај такозвани друштвено-користан рад није био део пројеката, већ одлука појединца да остави нешто иза себе, макар пар метара пруге, пута или пошумљену голет - на којој су сада густе четинарске шуме.