Живот расељених са Косова и Метохије у Косаничкој Рачи

Када је 1999. године шесточлана породица Ристић, морала да оде из Велике Реке код Подујева, уточиште је пронашла у суседној општини Куршумлији. Од тада у свој родни крај из безбедносних разлога не иду иако им је тамо остало имање и велика имовина.

“После рата војска се повлачила, ми смо за њима. Дошли смо једно време у Дагремен, ту где је Бећова црква и онда смо ту мало се сместили па смо овде нешто узели и тако”, каже Милован Ристић, из Косаничке Раче.

Уз велики труд и рад успели су у Косаничкој Рачи да створе скромно сеоско газдинство.

“Имам девет унучића, два сина и две ћерке. Мали расту, добри су, ови момци раде и тако. Жена је у пензији, ја сам у пензији'', наводи Милован Ристић, из Косаничке Раче.

У потрази за бољим животом две Милованове ћерке и један син отишли су из Раче, а син Младен који је завршио је пољопривредни факултет, са супругом и троје деце остао је да живи са родитељима и бави се сточарством.

“Да је лак живот на селу није, него смо ту одабрали тај природни живот, негујемо традицију нашу српску. Ми смо овде у руралном подручју, мало смо забачени и од града и од свега, тако да имамо проблема што се тиче и око одласка до школе са децом и то нам прави додатне трошкове и одузима време”, истиче Младен Ристић, из Косаничке Раче.

Каролина Ристић, из Косаничке Раче: “Тешко је, али добро. Зима је зна да буде хладно, али ето. Грејемо се, ту смо заједно, битна је та топлина дома.''

Ристићи се не жале, кажу да овде имају све што им је потребно и да плодна земља, нетакнута природа и чист ваздух пружају идеалне услове за живот. Ипак, кажу, све би било другачије када би се вратили у Подујево, али нико не може да гарантује да ће њихова деца живети слободно, што је њихов једини услов.