Апел за помоћ близнакињама из подголијског села Ковачево

Близнакиње Тијана и Емилија Мојсиловић, из подголијског села Ковачево, имају 11 година и тешку болест. Превремено су рођене, па због тога болују од церебралне парализе. Игром судбине, пре 6 месеци остале су и без оца. О њима брину незапослена мајка и две године старија сестра.

Ељидин дан почиње и завршава бригом о Тијани и Емилији. Оне похађају 5-и разред у 4 километра удаљеној школи. Припрема и полазак све су тежи. У неадекватном ауту за њихове потребе.

“Све веће и веће. Морају да иду у школу, морају да их водим на терапије, све то сваким радним данима. Убаци, избаци из кола, сваки дан, двоје колица, расклопи, уклопи...“, прича Ељида Мојсиловић, Тијанина и Емилијина мајка.

Ељида вози непуних годину дана. Из нужде, јер се и супруг Радоица својевремено разболео и преминуо. Ауто, више у квару него у возном стању.

“Он по терапијама, деца по терапијама. Више сам провела времена по болницама са њих две, него кући. Таква је била наша судбина. Суђено тако је било. Док је био покојни супруг жив и док је био болестан, скроз је било другачије. Били смо заједно. Некако смо се снашли“, наводи Ељида.

Комшије су ту када год затреба. Помагале су и док је Радоица био жив.

“Сви смо се надали. Био је кренуо некако на боље. И само га одједном пресекло“, каже Радослав Петровић, комшија. И наставља: А и она не може, не воли да досађује. Мисли да све сама може. А ми кад смо ту помогнемо колико можемо“.

Рођак Драгомир Мојсиловић додаје: “И ми као рођаци, а и комшилук цео, колико је у нашој моћи. Али, не можемо ми да смо сваке секунде уз њу, свак има своје проблеме и своје обавезе“.

Аутомобил којим вози близнакиње и данас је у квару. Не стартује. Највероватније дотрајао акумулатор. Добри људи већ су помагали Мојсиловићима да доврше нову кућу. И донацијама и својим радом.

“С обзиром на то да је жена сама, а деца су све већа, све јој је теже, свака врста помоћи је њој значајна. Да ли је у питању возило за инвалиде, да ли храна, да ли гардероба… свака врста помоћи је њима добродошла. Девојчице морају ићи свакодневно на терапије које нису нимало јефтине, и ми остајемо ту да им се нађемо и изађемо у сусрет“, истиче Бошко Мијаиловић, из ГСС Србије.

Возило са рампом за инвалиде делимично би решило проблем. Од стоке, Мојсиловиће више немају ништа. Нема се ни времена ни услова. Новчана средства којима располажу, одлазе на скупа лечења.