Симбол љубави: Које тајне крије најстарије вршачко дрво?

У самом срцу Вршца, зеленој оази парка, расте и шири крошњу кестен - најстарије дрво у вршачком градском парку.

„Овако изгледа најстарије дрво у вршачком парку, једном од најстаријих паркова у Србији. Оно је старо скоро 250 година и то је једна реткост на подручју Србије, али изгледа да му подручје и нега Вршчана прија и он је оставрио ту старост коју је остварио и даље је жив, што је јако битно и доста је виталан“, наводи Чедомир Каровић, председник Покрета горана, Вршац.

Под овим гранама, пре готово једног века, започела је прича која је надживела време и која ће касније добити своје место и у српској поезији - прича о љубави Васка Попе и Хаше Сингер, записана у стиховима и сећањима.

„Овај парк и ово дрво и његова крошња су сведоци како Васко, љубећи се онако узгред са Хашом, учи шта је главна ствар у песми. Читају стихове, говоре о стиховима и онако узгред се љубе и тако откривају тајне стихова“, каже Драгољуб Ђорђевић, суорганизатор.

„Ми можемо бити сигурни у то јер је Васко написао песму Час из песништва, коју је управо посветио том тренутку где они седе на белој клупи којих је некада било пуно у градској башти“, истиче Драгољуб.

Васко Попа је често истицао да му је управо Вршац био један од најдубљих мотива за песништво. Његова веза са Хашом и са овим парком део је локалног идентитета који чувамо.

„Ми смо у Горанима размишљали да сакупимо кестен овог старог дрвета и да прозведемо Васкове саднице - да буде то Васков кестен који бисмо поделили људима који би желели да имају наследнике овог дрвета и да Васко на тај начин настави да живи медју нашим Вршчанима“, истиче Чедомир Каровић.

Данас се најстарије дрво у парку не памти само по годинама. У његовој хладовини и даље настају приче, сусрети и можда неке нове љубави. Као да дух песника и даље шапуће кроз лишће - о стиховима, тишини и једној Хаши.