Оптимизам и истрајност слабовидог терапеута из Сомбора

Вредни дечко, борац и може се рећи симбол упорности, није дозволио да га поколеба тежак пут на коме се нашао. Похађао је средњу медицинску школу, где је био међу најбољим ђацима. За позив физиотерапета одлучио се током основне школе.

Вукашин Шљукић, физиотерапеут из Сомбора, каже: "Размишљао сам шта би то било што бих ја могао да радим, а да је опипљиво, једноставно. Да сам уписао економску школу, ту је све визуелно, а физиотерапија је једино што бих могао да радим рукама. У наредних годину дана планирам да отворим нешто приватно, да не молим више људе около да ме запосле."

Вукашин и његов брат близанац рођени су пре времена, па су доста времена провели у инкубатору. Све то резултирало је губитком вида.

Александра Драшковић Шљукић, Вукашинова мајка, додаје: "Било је веома тешко. Милош, који је тада био редовна беба, успели смо да се изборимо за то, мада је и он имао проблеме, ишли смо код логопеда 3-4 године да бисмо били то што смо данас. Он ми је био снага и он ме је држао сво ово време да урадим оно најбоље што сам могла, јер сам сматрала да то не може нико други урадити осим мене, на овај начин. Значи, оно што мајка може, знам да су могуће и немогуће ствари, иако су ме убеђивали у сасвим супротно и тај неки наш, рецимо српски инат, много ми је помогао да Вукашин данас буде оно што јесте. Оно што ми је некада био терет, данас је моја снага, а то је Вукашин."

Време радо проводи шетајући и вежбајући у сопственој теретани. Активан је члан Удружења голубара и Удружења слепих Сомбор.

Душанка Маринковић, потпредседница Удружења слепих Сомбор, објашњава: "Вуле је један од најактивнијих чланова нашег удружења. Претходних година учествовао је на драмској секцији и одиграо је три представе. Врло је дружељубив, врло је борбен и увек је спреман за неке нове авантуре."

Оптимизма и ведрине овом двадесетчетворогодишњем момку свакако не мањка. Осим радног места, оно што је Вукашину сада потребно јесте персонални асистент, до кога није лако да се дође.