Ципеле по мери ужичког обућара Дејана Рамића

Свако време носи своје ципеле. Пут је некада био калдрма, а ђон кован дрвеним ексерима. Врсни обућари су знали да тако неће да иструли и да ће ципела да траје. Зоран Рамић из Ужица тим занатом почео је да се бави средином педесетих година прошлог века. Ципеле по последњој моди тада су биле оне које шкрипају.

“Кад иде оно виче „шворц-шворц". Значи ова подлога која се зове бранзол и овај ђон који дође - они се намажу гасом и онда кад се то прокује шкрипа”, објашњава Зоран Рамић, обућар.

Свога сина овај обућар учио је да хода у истим ципелама, преносећи му занат.

“Покрај мене гледао је како ја радим. Понекад мало дрекнем… појачам тон. Мора тако, мора. Еее кад мајстор каже мали, ја скачем”, прича нам Зоран.

Дејан је од оца научио и како се прави столица за обућаре, намењена вишесатном седењу. Он на њој данас од заборава чува овај занат, израђујући уникатне, ручно прављене ципеле.

“Већином су то стари алати, јер је стари и начин израде. Мени они користе данас исто као неком мајстору пре сто година. Процес производње креће далеко из радионице. Креће од неке жеље муштерије да види шта би то њему највише одговарало”, истиче обућар Дејан Рамић.

Занатлија које ручно праве ципеле по мери у Србији данас има мало. Дејан је за тако нешто мотивисан идејом одрживе моде.

“Значи да се вратимо неким вредностима, да не стварамо превелике вишкове. Сваки пар обуће који се овде прави он је намењен већ једној муштерији. Ми никада не правимо вишкове”, наглашава Дејан Рамић.

У својој мисији истрајава већ 20 година. За тај радни век направио је ципеле од броја 33, па све до 55. Прави их највише од телеће коже, али и оне од коже гуштера или ноја, ослањајући се на традиционални начин израде који је научио од оца.