Где завршава вишак хране са економије једног старачког дома у Књажевцу

Погони за прераду воћа, поврћа и меса, пластеници, објекти за узгој свиња и седам хектара воћњака окружују зграду и двориште дома старих и са њима чине јединствени комплекс. У пластеницима су за бербу доспели зелена салата, лук и спанаћ, док се у преради припремају сок од јабука и џем од мешаног воћа.

„Са наших воћњака воће које дође у нашу производњу буде чисто воће, без третирања, као што је и поврће из пластеника и све што радимо за кориснике дома су производи у којима нема додатих конзерванаса, односно вештачких боја и арома“, наводи технолог Ивана Виденовић.

Произведену храну свакодневно конзумира 260 људи, 180 станара дома у Књажевцу и Бору, шездесеторо радника установе, као и двадесет запослених у погонима за производњу. Станари дома и сами учествују у неким пословима, као што су чишћење поврћа и воћа за даљу прераду.

Анкетирани корисници рекли су нам да чисте шљиве, крушке, јабуке, брескве… Није им, кажу, тешко, воле то да раде.

„Не бих седео ни два минута, хоћу да радим, али нема стално посла“, додаје корисник дома.

Дом у Књажевцу са огранком у Бору има валидну лиценцу и услуге пружа у складу са свим правилима и стандардима прописаним законом.

„Имамо стално запослене физиотерапеуте, медицинске сестре неговатеље, ту нам је и докторка која их обилази. Нега се на свакодневном нивоу спроводи, обилазе се, даје се потребна терапија и нега која је прописана од стране њиховог лекара“, истиче Стојана Глигорић Миладиновић, социјални радник.

Милован Ђурић, директор дома старих показује: „Овде је смештена централа система за дојаву пожара. У овој просторији се увек налази нека од сестара, неговатељица, тако да може одмах да примети кад нешто није у реду, а укључује се и звучни сигнал који се чује по целом дому“.

Милован Ђурић, директор дома, предузетник је више од 30 година. Услугу социјалне заштите и производњу хране повезао је са идејом о самоодрживости и снижењу трошкова у раду дома.

„Кад смо се суочили са тим да треба или да подигнемо цене смештаја и да останемо без корисника, јер овде људи немају довољно средстава да плаћају дом по цени као у Београду и великим градовима, онда смо дошли на ту идеју и то је начин да се у провинцији опстане, да имамо ниске цене смештаја, да то људима буде прихватљиво, а да ми ипак од свега тога можемо да преживимо“, објашњава Милован Ђурић, директор дома старих.

Најстарији станар дома има 101. годину, а најмлађи 64, а чак деветнаесторо их је ту дуже од седам година. За њих је установа приредила свечаност и обрадовала их пригодним поклонима за проведених седам, осам, девет, десет и једанаест година у дому.