На Светски дан рециклаже - има ли услова за одвајање отпада и каква нам је еколошка свест

Смањење отпада, његова обрада и поновна употреба у производњи основ су процеса рециклаже и циркуларне економије коју Крушевљанин Никола Котур већ три деценије примењује у изради пластичне амбалаже.

"Са једне економске стране нама јако добро исплативо, јер немамо губитке. Трудимо се да немамо никакав отпад који је велик, односно готово никакав из производње, а да тај отпад у амбалажи коју ми имамо то је та картонска кутија или друга паковања као што су фолија, буду на једном минималном нивоу", наводи Никола Котур, власник фирме из Крушевца.

Уз воду, ваздух, угаљ, нафту, природни гас и минерале рециклажни отпад постао је седми природни ресурс који може да задовољи чак 40 одсто потреба за сировинама којих је на планети све мање. Постројења на био гас пример су како се отпад претвара у профит.

"Ми смо само у прошлој години у биогас постројењима збринули 200.000 органског отпада, значи да кажем растеретили смо депоније. Тај отпад не би ни требало да дође до депонија и он је у биогас постројењима и добио своју економску вредност у виду произведене електричне и топлотне енергије и високо квалитетно ђубриво које остаје као једини остатак из производње биоогаса", каже Лидија Зелић, директорка Биогаса Србија.

Поштујући еколошке стандарде и захтеве времена, ЈКП "Крушевац" пре две деценије формирало је Центар за рециклажу, а у плану је и изградња три нова рециклажна дворишта у граду.

“На годишњем нивоу сакупимо преко 10 тона пет амбалаже, преко 230 тона папира и картона, готово преко 50 тона стакла и лименки нешто око једне тоне. Тако да у сваком случају озбиљни помаци су направљени током ових 20 година, а тенденција је наравно да се овај рециклажни центар и даље развија будући да нам је у плану изградња Регионалног центра за управљање отпадом", наводи Олгица Несторовић, руководилац регионалног центра за управљање отпадом ЈКП "Крушевац".

За разлику од Јапана где се 90 одсто отпада рециклира, у Србији је то тек 6 одсто. Имајући у виду да је природи за разградњу лименки потребно двеста година, а пластике и до 1.000, јасна је еколошка штета.

Рециклирањем једне тоне папира сачуваћемо чак 17 стабала 4.000 киловата енергије и 26.500 литара воде. Зато мислите о томе. Сваки папир, свака лименка или флаша која заврши у процесу рециклаже, не на депонији, допринос је очувању природе и чувању ресурса за будуће генерације.