Дечак Иван-једина беба у ивањичком селу под Јавором

До овог ивањичког села под Јавором никада није било лако доћи. Путем који Kовиље спаја са Ивањицом, млади су одлазили у град, а само најупорнији остајали. Оштећени локални путеви воде до усамљених домаћинстава у којима је више генерација. Сада само у Kовиљу, нема више од двадесет становника. Међу њима су Бојовићи, у чијој кући се, после више од деценије, чује плач детета. Иако су од Ивањице удаљени 25 километара, на живот се не жале.

Мила Бојовић из Kовиља код Ивањице, каже: "До прве продавнице смо удаљени 12 километара а путеви су нам мало полоши. Искрено речено, није нешто напорно, сад су ту кола, тако да нико не иде више пешке и то је то. Лако је кад их имаш, лако је.''

Некада је осмогодишњу школу у Kовиљу похађало на стотине ђака, а селом одзвањала дечја граја.

Надица Бојовић из Kовиља код Ивањице, додаје: "Била моја деца, па горе комшијине деца, па буде деце около. Имало, имало ђака доста, а сад видиш, нема петоро, шесторо ђака у Kовиљу. И ето, сад мој Иван мали, само он је сад од деце ту.''

Једногодишњи Иван, најмлађи је у селу. После више од деценије прва је беба рођена у Kовиљу. Бојовићи кажу да живот у планинском крају не би мењали за градску средину, јер верују да млади треба да остану на породичним имањима.

Милош Бојовић из Kовиља код Ивањице, објашњава: '"Kад би имало више, само иначе што се тиче мене могло би, али после ако не буде школе, то је већ мало теже. Онда мораш да се повлачиш и према граду, што је нормално. Да је више деце, радила би школа, било би нормално и више људи, али шта ћемо, таква је ситуација каква јесте. Иначе, велике су предности живота на селу, може да се живи, ко хоће, може да живи. Ако хоће да ради, може да заради.''

Бојовићи би волели да њихов пример следе и други млади људи. Желе да остану на кућном прагу и да се у Kовиљу, али и у другим насељима ивањичког краја, роди још деце. Тако ће и оживети живописна подголијска и пођаворска села.