Јагодина: Кад књиге пишу и учитељица и њени ђаци

Учионица је, каже, њено царство, а свако дете свет за себе. Ову школску годину почела је са првацима и то ће бити њена последња генерација ђака пред пензију.

„Читав први разред нама прође у упознавању и негде у повезивању нашем узајамном јер сматрам да је то најважније, тако да нас од првог разреда па до четвртог повезује љубав коју дарујемо једни другима ту у учионици“, каже Весна Глигоријевић Илић,учитељица у Основној школи “Рада Миљковић”.

Љубав према деци и писаној речи Весна је преточила и у свој првенац, књигу „Моје тишине“ у којој је кроз приче, лирске записе и цртице описала значајне тренутке из свог живота. Са читаоцима учитељица Весна несебично дели моменте велике боли и туге, али и успомене обасјане неизмерном срећом и радосним догађајима.

„Моје тишине су оне које су настајале баш у ноћним тишинама,то је време када сам ја била потпуно мирна и потпуно сама и своја и ту сам дала себи одушка и нашла простор да оно што сам доживљавала током дана ставим на папир“, каже учитељица Весна Глигоријевић Илић.

Њени ђаци, каже воле књиге, али и да пишу, откад науче слова преко првих реченица до риме. Поносна је на Лану Здравковић, сада ученицу петог разреда која је са само осам година издала прву књигу.

„Ја имам осећај, ми у школи смо, нисмо толико учили о српском и математици али смо много више учили о томе какав човек треба да будемо и то ме некако испирисало“, наводи Лана Здравковић, учиеница 5. разреда.

„Оно што ми је важно и оно чиме се највише бавим то је дечија душа и трудим се заиста да водим рачуна о њиховим емоцијама и осећањима“, наводи учитељица Весна Глигоријевић Илић.

У једној од прича, Весна каже да је живот уметност и треба га живети тако да иза вас остане чист и блистав траг. Њен траг биће генерације ученика којима је била подршка, снага и ветар у леђа.