Миликићи се вратили у Рударе код Куршумлије, на коњима обилазе мештане

Десетак домаћинстава планинског села Рударе код Куршумлије, од магистралног пута Ниш – Приштина дели свега три километара, али предуга. Могу да их прођу смао пешке, теренским возилима или на коњу. Најтеже је кажу када некоме затреба лекара.

Од када су се пре три године Миликићи вратили из Лесковца у родно Рударе, Марија са синовима готово свакодневно на коњу обилази старије мештане.

“Имамо теренско јахање где обилазимо обронке око Рудара и само село. Обилазимо и наше мештане, то јест старије људе код којих долазимо, свраћамо, јер у неким деловима села намамо добре путеве, путеве где могу да изађу само теренска возила или само ми коњима”, каже Марија Миликић.

Од обиласка комшија не одустаје ни због ветра, кише или снега.

“Доносимо им лекове, храну, ја и моји синови, ко год је у могућности и кад год треба људима”, наводи Марија Миликић.

“Све ми донесу. И ако се неко, не дај Боже, разболи, брже за лекове, они све оставе и нама доносе лекове”, наводи Саво Милановић из села Рударе.

Марковићи су међу онима који су се одлучили да се врате и у Рударима проведу пензионерске дане.

“Не можемо да изађемо горе. Ја одем трактором до пута, а после таксијем до Куршумлије. Купим и вратим се не може другачије. Колима не може да се изађе”, наводи Светислав Марковић из села Рударе.

И други би мештани обновили газдинства, али први проблем с којим се суочавају јесте како довести материјал до куће.

“Песак једва кубик дотерам на трактору, цреп ми је у Рударе не могу да га дотерам. Хоћу да обновим ово домаћинство где сам рођен, где ми је дедовина, али без пута слабо”, каже Раде Ђорђевић из села Рударе.

Свесни да им пут живот значи, ови времешни чувари огњишта, како себе називају, у више наврата обраћали су се надлежнима у Куршумлији.