Како се развијала шабачка музичка традиција и зашто је то варош боема

Прва шабачка пијанисткиња, била је Анка Обреновић, још 1824. када јој је отац Јеврем, обор кнез, шабачке нахије купио клавир и на двор довео подагоге, брачни бар Тирол из Темишвара. Уз клавир, Шабац је касније имао и први војни оркестар Јосифа Шлезингера, који је обилазио касарну и регрутовао војнике да уче да свирају инструменте.

“Шлезингер је померио однос људи у Шапцу према музици, а то је опет на неки начин допринос Јеврема Обреновића. Дакле, музика није више схватана само као забава. Она је постала један статусни симбол. Будући да је Шабаци имао тај први, такозвани клавир, који је дошао захваљујући Јеврему Обреновићу”, наводи Мирко Јеремић, музички теоретичар.

Од салона где су се због поезије и музике током 19. века окупљали интелектуалци, до данашњих дана, Шабац се музички развијао. Уметници, фестивали и наступи се не броје, од Шабачког певачког друштва, оркестра Бисерница, хора “66 девојака”, Абрашевића, Музичке школе.

“Већ 28 година имамо традицију и то је једно од најстраријих такмичења пијанизма, кроз које су хиљаде и хиљаде учесника прошло, учествовало, освојило награде, али не само награде. Није смисао награђивати, него стварати једну лепу музичку причу”, каже Соња Живковић, доректорка Музичке школе "Михајло Вукдраговић" у Шапцу.

Расле су у Шапцу и џез и блуз сцена, као и рокенрол. Од прве рок групе Блек брдс, 1962., прве свирке на бункеру у Великом парку до Гоблина који су по популарности стигли до врха ЈУ рок сцене. Култни простор остао је исти- Дом омладине, данас Културни центар.

“Овде у овом култном рокенерол простору, у башти дома омладине на спрату , људи долазили на концерт игранке ВИС-а Чивије и ВИС-а Црне сенке и да се ту продавало најмање по три стотине, а највише по хиљаду карата. Дубровачки трубадури су свирали у Дому ЈНА, није било не знам колико посетилаца. Онда су им рекли:,,Па, људи, зато што Чивије свирају у Дому омладине”, сећа се Живко Ивковић, књижевник и рок критичар.

Шапчани негују и народну музику још од Цицварића - музичке дружине са укупно 58 чланова, са почетка 19.ека, која је младима у аманет оставила најлепше староградске песме. Златно доба Малог Париза, богатство које се мерило не само златницима, већ и боемијом и ширином погледа, остало је забележено у варошким химнама ,,Пошетали Шабачки трговци и ,,Кад је деда лумповао.

“Стари звуци у Шапцу су настали из жеље да се те ствари не забораве. Да се те песме не забораве. Да се обнове. Цицварићи су сви певали и сви свирали. А ми смо то мало обогатили и јесмо сви певали и сви свирали, али смо четворогласно то радили , што је било у то време кад је мало замро у Шапцу музички живот, што је био новитет, па смо обновили неке њихове песме”, каже Слободан Столић, члан ансамбла "Стари звуци".

Уз музику, растао је и број кафана, па их је Шабац између два рата имао највише, чак 150. Остало је забележено да су прво у Шапцу жене ишле кафану а највише их је било у шабачкој Махали или Мали, која је дала бројна чувена имена народне музике, имеђу осталих и Шабана Шаулића, коме је подигнут споменик. У граду боемије и ноћног живота остала је изрека а се у кафану и у Париз не иде са било ким.

“На жалост, све буде и све прође“, закључује Слободан Столић.