Како је Шабац, још почетком 19. века, од турске касабе постао град по европској мери

Просвећени господар Јеврем, најзначајнији градоначелник Шапца, једини писмен у Обреновићима, имао је само 26 година када је као реформатор, покренуо културни и економски устанак овог дела тадашње граничне Србије са Аустругарском. У шабачкој нахији, столовао је само 15 година, од 1816. до 1831. и за то време успео је да од турске касабе створи град по европском укусу. Шабац је постао капија Јевропе, Мали Париз и град првина, трговачки центар који је извозио шљиве и жито, а увозио културу.

“Почећемо од билијара, од карата, од првих застакљених прозора, од првог клавира, који је свирала Анка Обреновић, мада Београђани сада упорно покушавају то да демантују, али ми Шапчани се држимо оне "Београде, узалуд ти хвала, кад је теби Шабац глава" - прва жена, лекар у Срба, била је Драга Љочић, први доктор хемијских наука, био је Коста Михајловић, затим први ветеринар у Србији, потомак хајдук Станка, Јован Алексић”, истиче Бранислав Станковић, виши кустос Народног музеја у Шапцу.

“Затим, прве званичне галопске трке у Србији 1829. године поводом родјења Јевремовог сина Милоша, прва звона, након Косовског боја су зазвонила управо у Шапцу. Шабац је први град који је добио урбанистички план и ова наша раскрсница у центру је заправо прва уцртана раскрсница”, додаје Станковић.

Газда Јеврем био је најмлађи брат Милоша Обреновића, ожењен Томанијом, ћерком Анте Богићевића, са којом је имао је 7 кћери и сина Милоша. Са госпа Томанијом, Јеврем је на месту данашње Градске управе подигао конак, бисер архитектуре, у којем се све вртело у тадашњој Србији, од забава на којим се ударало у гитар и клавир до дипломатије. И док је Србија тог времена јела за синијом, дрвеним кашикама, спавала на сламарицама на поду, Јевремов конак красио је бечки намештај од плавог дамаста, раскошно посуђе и сребрни есцајг.

“Причало се о томе да, онај чувени, први фијакер који је у Србију дошао, управо у Шабац, је било његово превозно средство и средство његове породице, и да је са супругом често одлазио у Јевремовац, то је предграђе Шапца, који тада звао Муселим и тамо се са тог узвишења дивио лепоти свог конака, да су београдске, често престоничке новине о томе писале”, наводи Татјана Марковић, виши кустос Народог музеја у Шапцу.

Јевремов Шабац био је центар културне, економске и полиичке елите. Као велики љубитељ књиге и образовања, улагао је у школе и здравтство.

Прим др Предраг Тојић, анестезиолог у пензији из Шапца наглашава: “1865. године где је сада Међуопштински Историјски архив, где се налази Градска управа, је направљена први пут у Србији архитектоснки, по тим и тадашњим захтевима, прва болница и то је била прва болница у Србији. Прва апотека, а то је забележио Јоаким Вујић, 1827. године прва у Србији”.

На темељима Јевремовог Шапца, развијао се модеран град, о чијем златном добу сведоче варошке химне "Пошетали шабачки трговци" и "Кад је деда лумповао". У знак захвалности Шапчани су главној улици дали његово име, једној Основној школи и пригадском насељу, а од недавно центар града краси грандиозан споменик, а пешачку зону макета Јевремовог конака. Град на Сави, више од 5,5 векова инспирација писцима, градитељима, уметницима који су га славили у својим делима, посебно светском сликару, Радовану Миразовићу који већ 4 деценије, живећи у великом Паризу, није престао да изучава и слика стари Шабац.

“Шабац је као једна остарела лепотица, иако због разних историјских догађаја, можда понекад и наше небриге, тој прелепој дами некада, а и сада заводљивој, недостају неки зуби, та остарела дама и даље изазива пажњу, уздахе”, наглашава Радован Миразовић, музеолог и сликар. Додаје: “Шабац се да волети! Шабац је леп град, по мери човека!”.