Сомбор: Неколико фијакериста чува од заборава овај симбол града

Било је и заљубљених парова и уметника, боема, тамбураша, сватова, обичног света. Јер, фијакеристи са својим риђанима, доратима и вранцима шпартају улицама Сомбора век и по. Свашта виде, чују и памте.

„13 година радим као градски фијакериста у Сомбору. Занимљив посао, опуштено, радуцкаш и тако“, каже Александар Антунић, градски фијакериста у Сомбору.

Упарађене и налицкане, јер ваља се показати пред светом, Софија и Ема, стрпљиво стоје са Александром на фијакер плацу. Чекају путнике, углавном туристе, јер Сомборцима је вожња фијакером свакодневица.

„Лепо је ово доживети и чувати обичаје“, „Дете воли коње, па да испробамо“, кажу анкетирани.

„Фијакери су се код нас појавили крајем 19. века када је Сомбор добио железничку пругу, јер тада је постојала потреба за њима и 1884. је направљена фијакерска служба“, наводи Јован Узелац, директор ТО Сомбор.

А, у њој се зна ред. Сваки коњ има своје место и алку у хладовини бођоша и тако је од 1910. У случају пожара, поплава и других непогода, били су на располагању "варошким властима."

Фијакеристи су морали да буду честити и трезвени људи, добри кочијаши и да говоре српски, немачки и мађарски језик.

А, како и не би, када су путници долазили са свих страна. По броју фијакера Сомбор се мерио са Бечом и Пештом.

„У периоду између два рата 1. и 2. у Сомбору на улици свакодневно било 70 фијакера. Тако да су жене са пијаца одлазиле кући фијакерима, на аутобуску и железничку станицу се ишло фијакером, ноћне туре су нарочито биле познате и добро плаћене“, прича Милош Маливук, фијакериста.

Александар Антунић, градски фијакериста додаје: „Једном смо чак возили ја и колега Ђорђе Хршум једнога исто боема нашег. У једном је фијакеру био шешир и штап, у једном је он био“.

„Фијакер кад је ишао то је варничило као ватромет и то је био доживљај исто. Деца седе и гледају то варничење, ето то је остало онако дубоко урезано“, наглашава Шандор Визи, из Сомбора.

У сећања Сомбораца урезана је и чувена прича о Јагри и Риђану, опевана и у песмама. "Канцеларија" кочијаша, као и данас, била је чувена кафана "Оријент".

Милош Маливук препричава: „Десило се на пример да Јагра се и закарта и дође муштерија и каже Јагра ја бих на станицу, овај каже немој ме прекидати видиш да сам у послу, па шта ћу, па каже знаш где је Риђан, одвежи га. Кад дођете на станицу паре стави под покровац, удари Риђана по сапима и он ће се вратити“.

Где су коњи ту су сарачи и поткивачи. Млади се враћају традицији - коњарству, па је и посла све више. Посебно за поткиваче, за које може да се каже да раде коњски педикир.

„По неком писаном правилу требало би на 45 - 50 дана, мада знамо некада то да пролонгирамо па пустимо на 60 дана, 65, а власници некада воле и мало више због финансија то да протекне, па продје и 3 месеца, али у сваком случају не смемо дозволити да то толико нарасте“, истиче Страхиња Рашић, поткивач.

И онда су спремни "да се прођу касом од милине"... Иако је Александар једини званични градски фијакериста, када има посла у помоћ му прискоче колеге. Раде срцем и не крију да би требало да их буде и више, како би и даље могли да кажемо да фијакер стари улицама лута.