Сомборски музеји

Сомбор је један од ретких градова који трагове богате историје чува готово нетакнутим архитектонским наслеђем доследно, пркосећи модернизацији. Сомбор је град музеј, јер готово свака кућа чува више од века стару причу, па тако и дом градског музеја, који живот града открива радозналим посетиоцима.

Кућа из 1870. године, грађена за велепоседника Антала, потомка Фернбахових, једне од најбогатијих панонских породица, постала је седиште музеја 1945. године. У средишту археолошке збирке, пажњу привлаче гробни налази стари више од 6 миленијума.

“У питању су мушка и женска фигура које су сахрањене у згрченом положају, они потичу из периода раног Неолита, то је период између 6066 и 5876. год. пре наше ере”, каже Бранкица Ћурчић, кустоскиња - историчарка уметности.

Део збирке су гранчарија, затим примитивно оруђе и различити премети из гвозденог доба, а издваја се бронзани шлем који је припадао римском коњанику. Међу најважнијим експонатима су они који обликују судбину Сомбора.

1749 године, Сомборци за 140 хиљада рајских форинти, од Марије Терезије, откупљују повељу слободног краљевског града која стиже из Беча управо у ковчегу који се налази поред мене, а са којим и почиње историјска збирка.

Осим макете града из турског периода, ту су печатници, пехари, важна документа, фијакер стар више од стотину година, и једна посебна каса која говори о мултинацијоналној особености вароши.

“Сваке изборне године када се бирају градски капетан, градоначелник, представник сената, да се они бирају управо из редова различитих народа, тако да присуство њих тројице било је потребно да би се сама ова каса могла отворити”, наводи Бранкица Ћурчић, кустоскиња - историчарка уметности.

Део живота богате Сомборке Јулијане Паланачки и Лазе Костића, у посебној просторији. Ту је и пулт за којим је водио свој дневник бесмртни песник. У њиховој близини кутак посвећен Ернесту Бошњаку, пиониру југословенске кинематографије, који је заслужан за то што је Сомбор међу првима добио биоскоп 1906. године.

“Био је изграђен од дасака, имао је 450 чак места и приказивани су неми филмови које је пратила музика са електронског клавира”, прича Бранкица Ћурчић.

Неколико десетина метара од Градског музеја, налази се Грашалковић палата, из које су након боравка у карантину, колонисти, који су Дунавом допловили из Улма, насељавали Војводину. Зато је данас овде смештен музеј Подунавских шваба.

“У Првом таласу насељен је Банат, насељени су искључиво земљорадници католици, други талал - Бачка, насељени поред земљорадника занатлије и трогвци, и у трећем таласу, који је уједно био и највећи талас креће насељавање протестаната након едикта о толеранцији, значи 150 хиљада Немаца за та три таласа”, објашњава Ивана Декић, кустоскиња- историчарка уметности.

Процват индустрије креће изградњом великог бачког канала 1802. године. Овај задатак био је поверен браћи Јожефу и Грабријелу Кишу, који су успели да споје обалу Дунава и Тисе и направе први пловни канал у Европи.

Ивана Декић објашњава: “Ово је макета багера за ископавање канала. У сваки точак стане 500 људи, две хиљаде људи покрееће машину у средини која копа, то су били француски заробљеници из наполеонових ратова. Значи буквално као хрчак у кавезу, они шетају по точку и покрећу багер”.

Наслеђе овог народа, осећамо већ на улазу у војвођанксе куће, користећи речи Ајнфорт, Гонак, па све до богате трпезе.

“Из кухиње смо преузели разноразне немачке речи, почевши од куглофа, гибаница, штрудли односно, шненокле, и многе друге наше посластице”, закључује Ивана Декић.

На овом месту можете научити Полку или Бечки Валцер, док уживате уз музику и пратите смернице. То је вероватно и најбољи начин да осетите енергију једног народа, чији се снажан утицај и данас осећа равницом.