Како се митарено перје претвара у накит

Љиљана је апсолвент књижевности. Још као девојчица почиње да прави накит. Мама Ружица је шнајдерка па су од остатака и крпица у дечјој игри настајали различити модни детаљи. Прву озбиљну огрлицу направила је у средњој школи од дединог старог џепног сата. Хоби је постао посао када је пре шест година на интернету видела минђуше од перја. Направила је себи исте и на инсистирање пријатеља почела тиме озбиљно да се бави.

"Некако та љубав према пернатим животињама од тога да сам имала пиле као кућног љубимца, дошли смо до тога да правим накит од перја и притом желим да нагласим да ни једна животиња није страдала зарад уметности која постоји у мени и јесте акценат на томе на минђушама, минђуше су, као што смо видели, велике и шарене", каже Љиљана Митровић.

Не постоје два иста пера. Свако има своју причу, свој пут, боју, своју шару и од тога настају, не само минђуше, већ и шнале за косу, огрлице, наруквице. Сакупља и набавља искључиво митарено перје, јер је од малих ногу фасцинирана птицама. Школске распусте проводила је код бабе на селу међу живином.

"Кокошку која је била љубимац, баба није смела да дира то се неговало посебно у кући је боравила код моје маме тако да је то увек било њено прво кад оде у село, прво мора да пронађе њену чупку и тако крене дружење", прича мама Ружица Митровић.

У стварање накита ова креативна девојка укључила је још једну своју љубав, а то је књижевност.

"Своју љубав према књижевности уткала сам и у овај посао, па су ту и букмаркери које правим са перцима и полудрагим камењем", каже Љиљана Митровић.

За њен накит заинтересоване су многе жене, посебно из региона. На питање да ли планира да прошири посао, каже да тренутно нема ништа у плану, пушта да све иде спонтано, али ако јој заигра срце на неку идеју, сигурно ће је претворити у накит.