Како у селу Кумане чувају сећање на дозиднице

Није било куће у Банату која их није имала. Дозиднице или куварице су једноставан уметнички израз којим су се украшавали зидови. Даница Ђурић из Кумана добро памти где су се све постављале.

"Баш добро се сећам као дете и као одрасла особа да се стављало око кревета, око шпорета, било је и на пећима оне старе сељачке пећи. Где год је могло да се украси, да буде нешто лепо", сећа се Даница Ђурић, из Кумана.

У удружењу жена села Кумане желели су да сачувају дозиднице, па су прикупиле преостале примерке по селу, неке од њих су поново везле. Процењују да најмлађа дозидница има педесет, а најстарија коју су пронашли и дали јој нови живот, стотину година.

"То је бело платно, труковало се, и онда конац, има вул конац и са њима се шарале. Раније су биле углавном у плавим бојама, али ми смо их сада назначиле да буду мало и другачије боје”, објашњава Нада Маринков, из Удружења жена из Кумана.

Да би преузеле мустру жене које су везле дозиднице су морале да користе технику труковање. То је најједноставнији начин копирања на платну.

"Стави се на сто, преко се стави бело платно и онда се, углавном мора да буде алуминијумска стара или послужионица или кашика да може по њој да се повлачи где је конац и он оставља траг. И тако да се по том везе, какав хоћете конац”, објашњава Љубица Толмач, из Кумана.

Слично дозидницама везли су се и пешкири. Заједничко им је да су имали извезену поруку, обично у једној реченици. Пре постављања на зид "да се заштити молерај" дозиднице су штиркане да би платно било што беље.