Како данас живи породица која је пре 12 година усвојила девојчицу са Дауном синдромом

Силвана је Уну први пут срела у Звечанској 2012. године. Девојчица је ту остављена, нико је није посећивао и у том тренутку није знала да хода, нити да једе. Силвану су преплавиле емоције и после првог загрљаја родила се обострана љубав и жеља да помогне детету. Била је упорна, најпре је постала Унина хранитељица, а после неколико година и законита мајка.

“Мој син је. по завршетку средње школе. отишао у Француску и ја сам мислила да ће он да студира или да ради, али вратио се са причом да жели да буде професионални војник у Легији странаца. То је било катастрофално за мене и ја сам решила да нешто урадим на себи да покушам да усрећим једно дете на тај начин да ја чувам нечије дете, а да Бог чува мог сина“, каже Силвана Веселиновић, Унина мајка.

Силванин син, ћерка и супруг подржали су одлуку да усвоји девојчицу са Дауновим синдромом. Ни једног тренутка Уна јој није била терет, иако се свакодневно суочавала са тешкоћама, али и злурадим коментарима попут - „шта ће вам такво дете“ или „колико пара добијаш за њу.“.

“Уна је добар ђак, Уна је добро дете, срећно, задовољно и много добро дете…… уууу мајкино дете”, каже Силвана Веселиновић.

После дванаест година Уна све разуме, али тешко прича, брине о себи, игра се са Силваниним унукама и унуком и са децом у паркићу, сама одлази у продавницу. Процес социјализације детета са Дауновим синдромом ишао је споро, али успешно, уз пуно стрпљења и љубави.

“Максимум смо извукли да буде самостална, напредовала је у сваком смислу, значи иде сама у школу, враћа се кући, брине сама о себи, може да изађе сама у парк, игра се са децом, друже се и тако“, наводи Силвана Веселиновић.

Силванина жеља је да у Србији постоји још породица које би усвојиле дете са посебним потребама, јер, како истиче, сва деца заслужују љубав и пажњу и топлину породичног дома.