Где се очувао обичај другаричења - уврштен на листу нематеријалног културног наслеђа

Сваке године на Побусани понедељак мештани Дрмна са својом децом излазе на Млаву. Пошто се три пута пољубе кроз венац од врбовог прућа и размене поклоне, дечаци постају побре, а девојчице друге. То је “другаричење”.

„Значи да ћемо заувек да останемо најбоље другарице и да ћемо вечно да се волимо и да се дружимо“, каже девојчица. Друга додаје: „То значи да ми сваке године се другаричимо, да смо ми најбоље другарице“. „Да си прави пријатељ“, додаје дечак.

Другаричење се први пут помиње у Вуковом Српском рјечнику из 1818. године, али је свакако старије. До данас се задржало у подунавским селима Браничевског округа и северним деловима Стига. Понегде се зове и “кумачање”.

„Овај обичај је посебан, зато што се деца као мала, девојчице и дечаци, заклињу на једно дуговечно пријатељство и на љубав и на поштовање“, наводи др Драган Ивић, председник МЗ Дрмно.

Другаричење се обично обавља поред неког потока или реке, ако је има. Венац се баца у воду како би и пријатељство текло као она. Једном збратимљене, побре и друге то остају за цео живот.

„Дан данас то траје. Никад нисмо прекидали, али данас ето мало да се подсетимо. Мало и шала, али четрдесет година смо побре, другари. Толико траје другарство и трајаће док смо живи, што кажемо. Пренели смо на нашу децу“, истичу Милош Богдановић и Ивица Угодић, побре из Дрмна.

„Ја сам имала исто другу и моја деца имају друге. Ја имам три ћерке тако да село је богато децом, и хвала Богу има нас у великом броју, то је најбитније“, наглашава Нада Богдановић, из Дрмна.

Дрмно се у пожаревачком крају издваја по великом броју деце, па је овде другаричење и најмасовније. Пре две године овај обичај уписан је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.