Последњи терацер у Лесковцу ради и у деветој деценији

Једва је дочекао да гране пролећно сунце и да се лати мистрије, фангле, глетарице. За 6 и по деценија руке Томислава Радосављевића украсиле су каменом на стотине објеката, стамбене зграде, болнице, вртиће, палате, цркве. Почео је као физикалац са 17 година у лесковачком "Градитељу". Брзо је учио и постао најтраженији мајстор за терацо и фасаде од камена.

"Радио сам по целој Југославији, по Србији. Свуда сам ишао да радим. Радио сам и у Русији. Радио сам код личног саветника председника Јељцина, на његовој кући у Санкт Петербургу. Вољу имам за рад, знаш кад имаш вољу, да немаш вољу нема ништа", наглашава Томислав Радосављевић, терацер из Лесковца.

Унутрашњи терацо радови су вечни, каже мајстор Тома. Кад се добро повежу цемент и каменчићи онда потези руком морају да буду брзи и прецизни. Занат ни мало лак. Често је у облаку прашине.

Томислав каже да је то најтежи посао у грађевинарству. Објашњава: “Зато што треба брзо да га обрадиш да се не би састави познавали. Чим се састави познају онда то није добро, зато је најтеже. Различите обраде има, негде пиковано, негде штоковано, негде прано, негде шлајфовано, све зависи шта се ради."

Од камена подови, зидови, степеништа, ограде, гробне парцеле. Дневно може да уради до 40 квадрата. Помаже му унук Немања који полако пече терацерски занат.

"Посао тежак, изгледа једноставно, али баш је тежак”, каже Немања Петровић, Томислављев унук. На питање да ли може од тога добро да се живи, одговара: “Може ко хоће, има посла, али нико неће да ради."

Гази девету деценију чврсто и полетно. Последњи мајстор-терацер старе, неимарске школе у Лесковцу, каже, док има снаге, радиће. А посла је на претек.