Двојица дечака из мачванског Прњавора продајући цвеће помажу мајци

Сложно, братски - цвет по цвет, Павле и Никола пакују у целофан. Да помогну мајци, и да за осми март обрадују све друге жене, припремиће неколико стотина ружа и каранфила.

„Увече, кад се пробудим и видим упаљено светло у дневној, ја дођем да јој помогнем да не ради сама, да би могла раније да легне, да заврши пре. Мени је лако. Ја сам и тати обећао пре него што је он умро, да ћу помагати мами око аранжамана, да ћу продати што више да јој помогнем“, наводи Павле Радановић из Прњавора.

Вредни су млади Радановићи и пуни разумевања. Научили су и да праве цветне аранжмане. Заједно са мајком раде, али и деле тугу.

„Помажем мами кад прави неке аранжмане, мање или веће. Мада, око већих ми каже да јој не треба помоћ, али ја ипак прискочим у помоћ. Беле руже иду у црвену кесу, а вежу се беле машне, а црвене руже иду у беле кесе, а вежу се црвене машне'', објашњава Никола Радановић из Прњавора.

„Запослена сам, иде ми радни стаж, али после посла, мора још нешто додатно. Док је тата био жив, све је било другачије. Морамо на неки начин да се боримо, јер ја желим да имају све што су имали и кад је тата био жив“, истиче Тања Радановић. Додаје да је Павле пре времена постао зрео: „Болест очева га је истргла из оног детињства. Мени је жао што он више није дете, него је више одрасла особа. Он је мени подршка уместо оца''.

Март је најтужнији месец у овој породици. Без помоћи других, новца за набавку цвећа, не би имали.

"Аранжмани су добили име по Дејану, и зову се Делеук, Де је због Дејана, а леук је због леукемије која нам га је узела. Март месец је, март месец који би ми да прескочимо, кад би могли да га преспавамо, најрадије би га преспавали, јер првог марта је Дејан освануо са симптомом леукемије'', прича Тања Радановић.

Павле и Никола, одлични су ђаци. У дневнику ређају петице, а у животу, као што су обећали оцу, само добра дела.