Ненад Ђорђевић једини сарач у Лесковцу

Сродио се са кожом. Стрпљиво и са ужитком даје јој душу, облик и намену. Све што замисли са лакоћом од коже направи. Посао комерцијалисте пре 11 година Лесковчанин Ненад Ђорђевић заменио је сарачким занатом.

"Кожа ми је била интересантна, прво додир са природним материјалима као кад радите са дрветом или глином делује опуштајуће. Ја могу да живим од овога скромно наравно, али најбитније је што волим посао који радим", каже Ненад Ђорђевић, сарач из Лесковца.

Од предака му је у рукама остао шнајдерај. Ипак кројење и шивење коже је знатно теже. Није лако проналазио ни алат, али јаком вољом и упорношћу стигао је до мајсторског писма.

"Кожа је прилично специфичан и захтеван материјал који у принципу не трпи грешке, не веће поготово кад се шије нешто кад се пробуши једном, готово је. Све што радите сваки траг на кожи који оставите малте не вечно остаје", наводи Ненад Ђорђевић, сарач из Лесковца.

За ову ручно сашивену торбу требало му је 4 дана. Како се посао ширио сарачку клупу је одложио и кренуо са машинским штепом.

"Лакше је шити ручно, прецизније је. Нема великог простора за грешку док је код машине друга прича", наводи Ненад Ђорђевић, сарач из Лесковца.

И сваки предмет је уникат. Ради их по наруџбини. Футроле за ножеве, делови ловачке опреме, каишеви, торбе, новчаници са Ненадовим занатским печатом путују широм света.

"Ја сам познат као брз мајстор. Ови што сарађују са мном то знају. И зависно да ли су компликовани предмети, да ли сам их већ некад радио, да л’ су различити, ако су исти могу да пустим неку серију", каже Ненад Ђорђевић, сарач из Лесковца.

Некада је у Лесковцу било на десетине с радњи у којима се углавном израђивала опрема за коње. Како су се празниле коњушнице тако су нестајали и сарачи. После 3 деценије Ненад исписује ново поглавље историје сарачког заната.