Сви изазови живота на Голији

Вид Луковић један је од ретких који се из туђине вратио на село, у Плешин на Голији. Са супругом Радуном има седморо деце, а од скора и шесто унуче. Живи од пољопривреде и сточарства, по старим начелима: породица, поштење и образ су најбитнији.

Штале пуне. Коњи и мангулице су "ту по брду и шуми" прича Вид. Краве и овце још не пушта ван домаћинства. Број животиња мери се десетинама. Остварио је жељу да набави и магарад.

“Магариће сам највише запатио, почео да гајим, кад ме зовну телефоном и кажу: треба ми за дијете млијека. Нема срећнијег човека него кад помогнем малом детету. И осећам се млад уз децу и унучад. И много сам срећан да с ногу одем у вечност, као што су тако урадили моји отац и мајка”, каже Вид Луковић из села Плешин

Најмлађи син Алексеј управо се вратио из школе. Са керушом Асмом на повоцу. Користи прилику да зајаше магаре. Од јутра пада суснежица па торбу крије испод јакне.

“Да ми не покисне”, каже Алексеј Луковић, Видов син и наводи да му до школе треба пола сата.

Вид се из туђине вратио пре више од три деценије. Каже да је имао новца, али не и живота. Децу је патријархално васпитао, али је свестан да имају проблема са уклапањем у вредности данашњице.

“Доста сам створио и привредио. Сад да их посаветујем и да их поучим. И да им помогнем колико могу”, каже Вид Луковић, а на питање шта је суштина истиче: “Само породица. Јер нема Србије без јаког сељака.”

Луковићи живе у готово угашеном селу. Кажу да осим људи, имају све остало.