Срце пуковника Рајевског у Ђунису

Из Одесе у Србију, на Моравско ратиште пуковник Рајевски стигао је у јеку турске офанзиве. Судбина је хтела да на првој линији фронта, у Горњег Адровца, херојски страда само две недеље касније1876. године, 20. августа по старом калндару. Тело му је је сутрадан, привремен сахрањено овде, у порти манастира Свети Роман у Ђунису.

Чувени руски писац Лав Толстој, инспирисан животом Николаја Рајевског, истакнутог војника, племића, ителектуалца, публицисте, створио је књижевни лик грофа Вронског, главног мушког јунака у једном од капиталних дела светске књижевности .

"Роман "Ана Карењина" је након Библије најпевођенија књига на свету и својом комплетном тематиком привлачи генерације и генерације које у њој истражују разноразне теме. Ипак, јасно је негде да Анин лик и лик јединог човека којег је заиста волела у животу, апсолутно привлаче доминантну пажњу. То је један јунак коме кроз Вронског писац даје изузетне људске врлине. Зато што ће након тог трагичног завршетка његове љубави одлучиће да оде да брани Србију уз речи "да Србима треба помоћи, то је народ коме треба помоћи", наводи Мирјана Гашић, професор књижевности.

Оно што није забележио Толстој, бележи историја. Вест о погибији пуковника Рајевског, унука чувеног генерала из Бородинске битке, са великом жалошћу дочекана је и у Србији и у родној Русији.

"У Саборној цркви одржано је опело где је чинодејствовао тадашњи митрополит Михајло, уз присуство краља Милана и свих српских министара, тако да је уз највеће почасти његово тело испраћено назад у Русију. Сама смрт једног високог Руског официра на бојом пољу у Русији је далеко одјекнула, с обзиром да је то порекло било блиско цару Александру. Тако да је то, може се рећи, била једна прекретница у доношењу одлука и да се, коначо, у великом рату са Турцима додје до помоћи српском народу", каже историчар Горан Васић.

У Горњем Адровцу, на месту где је погинуо, породица Николаја Рајевског , 27 година касније подиже спомен цркву Св.Тројице , у народу знану као Руска црква. Дрворед липа који до ње води, донет је, кажу, са њиховог имања у Разумовки.

"Изнад вратију је фреска пуковника Рајевског, у једној дивној униформи. И то је једна од ретких фресака која није у потпуности рестаурирана зато што је одолела зубу времена. А ми кажемо он одозго изнад вратију посматра српско и руско фрескосликарство и то је симбол братских односа измедју Србије и Русије ", каже Драгослав Ристић, члан црквене општине Житковац.

Последња речи пуковника Рајевског пред бој на Адровцу биле су, кажу, да га ако погине сахране у Русији, а срце заувек оставе у Србији, у Ђунису. И жеља му је испуњена. Тело је баласамовано, из Београда бродом отпремљено у Одесу, а потом у крипту породичне гробнице у Разумовки.

Јуначко срце остало је овде. На српској земљи, коју је Рајевски толико волео и за коју је живот дао, о чему сведочи и надгробна плоча коју су подигли захвални потомци српских ослободилаца у рату 1876.