Како Лукићи из Лознице дресирају папагаје

Иако су различити по изгледу, величини и нарави, ова ара, патагонац и молина имају и нешто заједничко - као све праве звезде воле да се шепуре и показују своју лепоту. И док су се Хектор и Цврле пред нашим камерама углавном правили недостижним, Хуго је био више него расположен у представљању својих умећа.

"Обожавају друштво људи, обожавају да буду у центру пажње, воле разне трикове, разноразне догодовштине. Хуго је мало бучан, јако је интелигентан и може да нуачи да прича. Он је наш љубимац, он има свој простор, велики простор, сваки дан проводимо са њим, дружимо се, излазимо напоље, дружи се са нашим сином", наводи Јелена Лукић, из Лознице.

Све 3 птице трениране су за слобадан лет и из својих просторија излазе више пута дневно. Најбољи летач је Хуго који је спреман да у ваздуху остане и по неколико сати и да се потом врати својој кући.

"Ми са њима радимо још док су мали учимо их то све и да чују звукове других птица, да виде друге птице, отворен простор и све, и то нам даје бенфиције просто кад смо напољу наравно уз одређен део тренинга да можемо овако са њима да идемо свугде", истиче Иван Лукић, из Лознице.

Саставни део тренинга је свакодневни одлазак у природу, где не прође увек баш све по плану. Највећи враголан је, кажу, онај који делује најмирније - плаво жута ара Хектор. Једном приликом са крова су га скидали помоћу камиона са корпом, а умео је да преноћи и на далеководу.

"Ја долазим, он мене чека ту, ето колико сам био далеко од куће, то је било у недођији у некој шуми где је тај далековод био, ту ме сачекао и најнормалније сишао”, препричава Иван Лукић.

И да не буде да неке хвалимо, а друге кудимо, и они најбољи попут Хуга имају своје мане. Гостопримство му није јача страна, а колико је озбиљан чувар дворишта сведоче и комшијске мачке које у госте код Лукића више не долазе.