Како живе Вучковићи у Врби код Краљева

Седамдесеттрогодишњу Лозану Вучковић болест је повила. Али не и њену вољу. Од гајења стоке не одустаје. Томе сведоче и комшије. Као мало ко у том крају, леже у један после поноћи, а на ногама је од четири ујутру. Брине и о болесном сину. Пре 13 година дијагностикована му је мултипла склероза.

“Ја се борим, али баш ми тешко. Неко ми некад очисти шталу, некад платим неком, некад чистим сама. А жао ми то одједама да продам. Најтеже ми пада, сине, што тако журим тамо да поредим посла па да дођем ту код њега”, каже Лозана Вучковић из Врбе.

За породицу Вучковић сазнали смо од Београдске фирме од које су купили медицински кревет. Тежак живот у Врби погодио је возача који је пошиљку испоручио. После пет дана вратио се код Вучковића. Не празних руку. Са колегама је прикупио помоћ.

“Кад сам се вратио са пута углавном питају колеге, колегинице како си прошао како је био пут, каква је породица. Ја сам им псоле све рекао што сам тамо видео. Неописиво. Стварно неописиво”, наводи Раде Шећеровски, возач фирме за трговину ортопедским помагалима из Београда.

Сећа се, Лола, и дана пре него што јој се син разболео. Породична пензија, иако скромна, уз рад на пољопривреди, била је довољна, каже, за пристојан живот. Данас захвална, али поносна и скромна. Помоћ не тражи. Умногоме би им било лакше да је Обрен остваро право на туђу негу и помоћ.

“Зато што сам ја мени плаћала пољопривредну пензију, а нисам могла и за њега. Ја када сам отишла тамо тамо, предала папире, они су ми рекли ви дугујете, не знам, толико и толико пара и тад је то била велика пара, 2011”, наводи Лозана Вучковић.

У пословима око куће прискоче комшије. Али за сада Лола жели да и даље брине о сину сама. Признаје и да њему њена брига највише годи. Борба је пред њима, али они са огњишта не желе.