Сентa: У родном месту Стевана Сремца - сећање на његову књижевну заоставштину

Дар за писање исказао је јавно тек у тридесеттрећој години. Поетске слике из српске историје објавио је под псеудонимом "Сенћанин". У овом граду на обали Тисе су му се одужили, откупили су његову родну кућу и у просторији где је била дневна соба Сремчевих отворили су сталну поставку са документима и фотографијама.

„Кућа је реновирана, претворена у спомен собу Стевана Сремца. Овде се сад одржавају трибине поезије, вече музике, користимо све да се сећамо Стевана Сремца”, наводи Слађана Бабин, из СКЦ "Стеван Сремац" у Сенти.

Када су му умрли родитељи, бригу о Сремцу преузима ујак Јован Ђорђевић оснивач Српског Народног позоришта и аутор текста химне “Боже правде”, који га одводи на школовање у Београд. Нема поузданих података да се некад враћао у родни крај.

„Имамо назнаке неке да се враћао на територију садашње Војводине, али тотално инкогнито под маскама, зато што се плашио да га не позову у војну службу Аустроугарске војске и стога је долазио само у најхитнијим случајевим. Опет то су назнаке, најчешће на сахране неких својих пријатеља", истиче Мирослав Басарић, из СКЦ "Стеван Сремац" Сента".

Ако је Сремац имао инспирацију за "Ивкову славу" боравећи у Нишу, остаје тајна како је дочарао банатско село и мештане у роману "Поп Ћира и поп Спира" пошто је из равнице отишао кад је имао нешто више од десет година.

"Кроз једну врсту хумора и духовитости на одређени начин приближио нам је тадашњи живот српског народа у Војводини, али пре свега је најважније да је он био чувар пре свега своје културе и свога језика по чему се до дана данашњег препознајемо", наглашава Тоде Николетић, песник за децу.

"Дани Стевана Сремца" одржани су у Сенти 18. пут. Ове године уз музички и драмски програм централно место је било упознавање најмлађих са делом великог српског писца.