Сећање некадашњег штићеника о животу у Дому за незбринуту децу у Матарушкој бањи

Био је 27. јун 1941. када је са породицом протеран из Независне државе Хрватске и села Дијелка код Вировитице. Датум је забележио један мештанин у свом дневнику. Драган Жигић је избегао са родитељима и седморо браће и сестара. У избеглиштву умро му је отац, па је са два брата упућен у дом у Матарушкој бањи. Добро памти ужасне услове у којима је одрастао.

„Највећи проблем је била храна, а други проблем су биле буве, вашке и шуга. Имали смо сламарице, а не душеке и како уђемо у собу ноге одмах малтене поцрне од бува", сећа се Драган Жигић, из Зрењанина.

И поред свега спроводила се војничка дисциплина уз свакодневно извођење стројевих радњи. За грешку је следила казна.

„И ја сам добио једанпут и две батине зато што сам после тих стројевих радњи оквасио врх ципела. А како да се не окваси кад је киша падала", прича Драган.

Број избеглих у Србији је до краја рата достигао 400.000. Нема процена колико је било деце међу њима.

"Постојали су и посебни избеглички домови у Ужицу и Севојну који су углавном имали улогу да прихватају децу која су долазила са подручја Босне и Херцеговине, односно прелазила преко Дрине. Ту им привремено пружала помоћ, а затим их распоређивала по различитим домовима у Србији", истиче Љубинка Шкодрић, из Народног музеја Краљево.

Током Другог светског рата у избегличким домовима у Матарушкој Бањи боравило је 3445 - оро деце. Умрло је од болести њих 56. По завршетку рата живот је Драгана Жигића селио кроз домове у Врњачкој бањи, у Бугарској, Јабуци и на крају у Зрењанину, где је завршио школовање, а пензију дочекао као професор у Техничкој школи.