Зашто је извозницима важно да производи имају што мањи угљенични отисак

Извозници гвожђа и челика, цемента, алуминијума, ђубрива, електричне енергије и водоника имају три године да се прилагоде новом пропису Европске уније о регулисању прекограничне емисије угљеника. У прелазном периоду, до 2026. компаније су у обавези да мере и европским партнерима достављају извештаје о емисијама угљеника уграђеним у производ који извозе.

„Морају да узму у обзир не само оно што се дешава у оквиру њихове компаније, већ и да узму у обзир прекурсоре, тј. компоненте које уграђују у своје производе. И оне носе одређени угљеник-диоксид. Тако да израчунавање може у неким случајевима бити за комплексну робу мало комплексније”, каже Душан Стокић из Привредне коморе Србије.

Сектори који су у првој фази обухваћене СИБАМ-ом чине око 12 одсто укупног извоза Србије у Европску унију, док је удео гвожђа и челика чак 72 процента. То су уједно и области у којима су због самог процеса производње потребна огромна улагања да би се прилагодили новим захтевима. Ко то не буде могао, плаћаће цену, тј. таксу или порез за загађење.

„Ми заиста можемо очекивати да ће током наредних година, да ће и сама обавеза, финансијска обавеза наших предузећа расти у складу са ценом самих дозвола на тржишту ЕУ ЕТС-а”, наводи Александар Симић, експерт за животну средину.

Те намете плаћаће увозници. Произвођач са мањим емисијама штетних гасова, биће конкурентнији. Разлог више за опрез домаћих привредника, који су извозно оријентисани. Зато је привредна комора Шумадије и Помороваља формирала консултантску инфраструктуру.

„Створићемо десетак експерата овде, на овој територији који ће бити у позицији да реализују процесе и подршку компанијама у делу карбонског рачуноводства”, наводи Предраг Лучић, директор РПК Крагујевац.

Оштра регулатива Уније примораће извознике на већу енергетску и сировинску ефикасност. Плаћање такси био би велики удар на домаћу привреду која две трећине производа пласира управо на тржишта европских земаља.