Породични надимак у Новом Бечеју, знак препознавања

Ако некога у Новом Бечеју потражите по презимену – нећете имати успеха. За лакше сналажење, морате знати породични надимак и тада ће вас сви лако упутити у улицу где станује. И старе новобечејске породице тако се проналазе.

Захваљујући надимцима сачуване су и старе банатске речи. Кулаче је надимак породице Средоја Блажина, а он се потрудио да сазна и зашто га тако зову.

boxPluginImg

„Кулаче су колибе које су биле тамо у виноградима и у којима су становали ти Миркови, они су били Миркови који су дошли и узели Блажино презиме. То је било 1864. године”, каже Средоје.

„А имају надимке Олује, Вивци, Кулаче, Беше, Кицоши, Бахтјарови, Зецови, Блажини Зецови, и ти има. А у ствари сви су Блажини и има једно четрдесет кућа сви славу исту славу Светог Стевана", објашњава Радован Блажин.

Дујини се поносе да су уписани као једна од најстаријих породица у месту, а још више непотврђеним податком да свако на свету ко носи ово презиме потиче из Новог Бечеја.

„Први писани податак о томе да су Дујини били у Врањеву је 1769. године. Вероватно су дошли нешто раније, први писани траг да су овде. А нешто касније су се и ове велике породице новобечејске појавиле. Што значи да су Дујини били ако не први, сигурно међу првима. Многи од тих Дујина се, користећи сад друштвене мреже и погодности интернета, јаве тражећи неке своје корене. Драго ми је да су свесни да ипак потичу из Новог Бечеја”, објашњава Саша Дујин.

У породици Стојшин правило је да прворођени син понесе дедино име. Деда Милан може унуку Милану да пренесе како је некада вишечлана породица могла да преживи са пет јутара земље.

„Три феле смо радили, и земљу и овце и виноград имали. Винограда било, малтене свака кућа имала виноград. И баште сејала свака кућа. Сад нико не сеје баште”, каже Милан Стојшин.

Летопис из 1768. први пут помиње новобечејске породице, од њих педесетак половина презимена је нестала у вихорима времена.