Волонтира, коси траву за џепарац – момак за пример

Док његови вршњаци углавном спавају, Лука је увелико у радном оделу. Сву неопходну механизацију за услужно кошење траве купио је сам. Новац за прву косачицу зарадио је са 16 година, радећи на откупу воћа, а у остатак неопходне опреме улагао је зараду добијену од кошења.

„Од малих ногу сам научен, и родитељи су ме учили да зарадим свој динар, да свој динар увек имам, да не зависим ни од кога, јер ће ми бити лепше, самосталније и боље. Прво кошење које ми је било је код једне професорке из школе. Косио сам око њене викеднице и тако полако, постепено скупљао да купим тример", објашњава Лука Крстић.

Момак за пример – тако Луку описују комшије које су му пружиле подршку у његовим предузетничким подухватима. А након што се прича о квалитетно одрађеном послу проширила, муштерија је све више.

„Нема бољег детета, што год му кажеш да уради он је ту одмах. Да ли је то било за траву, да ли је то било за ограду, што год", каже Кристина Вујић.

„Имам једанаест и по ари дворишта. Он одржава. Ово се ретко среће", наводи Миланка Андрић.

„Одавно он себе финансира, и за машине и за све што му треба. Не тражи од родитеља", каже Снежана Богићевић.

Лука је ученик четвртог разреда Средње економске школе у Лозници и најмлађи добровољац у ватрогасном друштву.

„Од шесте године сам рекао себи да ћу бити ватрогасац и то је једино што остаје и ништа више. Моји родитељи су рекли ајде, као ти си мали, ти ћеш то превазићи и рекао сам им да нећу и да ми је то једина жеља", објашњава Лука Крстић.

У новим патикама, али и у гуменим чизмама, Лука самоуверено корача ка остварењу свог сна. Свестан је, каже, да физикалисање није популарно међу младима, али он се не стиди јер поштено урађени посао никада не може да изађе из моде.