Дани камена пешчара у Брајковцу

Звук длета и чекића некада се чуо готово из сваке куће. Данас традицију предака чува тек десетак брајковачких клесара, дарујући душу пешчару који краси многе цркве, манастире, споменике, здања.

"Треба љубави и треба снага за тај посао да се ради, јер је тежак, напоран, физички, а друга ствар за монтажу и психички. Мораш ти свако парче да измериш, да поставиш да би било на свом месту, а гледа се у милиметре", истиче Горан Икодиновић, каменорезац из Брајковца.

Ђорђе Кованџић, каменорезац из Брајковца: "Искрено, најлакше ми је кад радим те ручне радове јер сконцентришеш се на то и то иде једноставно. Колико год да буде тешко, испада једноставно”. На питање да ли може да се живи од тог посла, одговара: „Може да се живи, али не може да се ужива."

Без алата нема ни заната, а без чекића, наковња и меха, ни обраде камена.

"Каменоресци ови ништа не могу без ковача да раде. Некад је ту било, цело село је радило тај камен. Остало је то на десетак њих који обрађују тај камен ручно, који се ради ручно, значи ни за мене нема много посла", наводи Момчило Јоксић, ковач из Брајковца.

Манифестацијом коју су покренули, Брајковчани кажу, одужују се камену који је темељ развоја њиховог и суседних села.

"Овде је срце, овде су мајдани, овде се камен вади, експалтише. И мислим да би реално било да се каже, вероватно ће којеге из Беле Воде да ми замере, али реално је да се каже да је ипак брајковачки пешчар", показује Дејан Секулић, председник МЗ Коњух.

Уз богат културно уметнички програм, највећу пажњу посетилаца привукло је бацање камена с рамена.

На питање да ли је задовољан, Никола Ђокић, из Брајковца каже: “Па одличан је осећај кад си победник. Резултат - 8,05м. Било је тешко - поприлично."

Горан Јовановић, из Брајковца сматра да и треба да млади победе. Конкуренција је била оштра, камен тежак негде око 7,7 кг.

Најмлађи међу учесницима снагу је одмерио лакшим. Тек да осети и заволи игру којом су се одвајкада надметали и његови преци.