На крилима пиротског ћилима

Руке, разбој, вуна старопланинске овце и тупица. Без шеме на папиру броје се и преплићу нити и од обојене пређе под прстима вештих ћилимарки израњају живописне шаре. Заигра срце жена које седе уз разбој са сваком гугутком, свиленом бомбоном и корњачом, шарама које њихово ткање чине чудесним.

„Волим тај посао да радим, волим те шаре које су компликоване, старе, уникатне, то је велики изазов за мене", каже Јадранка Дурмишевић, ћилимарка из Пирота.

„Јако је занимљиво и пре свега, опушта, као нека јога за мозак дође и само треба стрпљења. Није претешко кад се ради полако, стрпљиво”, истиче Ивана Костов, ткаља из Димитровграда.

Историчари су записали да се својевремено у Пироту  ћилим ткао у 1.800 од две хиљаде кућа. Током деценија од заната који је прехрањивао породицу, преко задруга и радионица, до жена које данас умеће преносе на младе, ткаља је била и остала креативна уметница.

„То је урођена интуиција, осећај за боју, осећај за простор, за композицију, и то је нешто што је интригантно и дан-данас, не само у овом знату него уопште када се говори о пиротском ћилиму као производу у оквиру примењене уметности”, наглашава Радмила Влатковић, историчарка уметности.

Пиротски ћилим је драгуљ народног стваралаштва. Хиљаде ткаља током векова кроз основу и потку шареним нитима стварале су вунену простирку за коју се веровало да има и магијске моћи. Жене су ткале ћилиме за здравље, мир и благостање, за женидбу и удају, а свака од 95 заштићених шара и 125 детаља има своје значење.

„Мене је повукао првенствено колорит, стилизација тих шара и орнаментика, симболика тих шара, и то те једноставно преокупира. Прва изложба која је била у Академији наука 1996. године, том приликом је кренула експлозија интересовања за овај производ и ја сам га једнако гледала и као занат а истовремено и као једно уметничко дело”, додаје историчарка.

На светској изложби у Паризу, крајем 19. века, пиротски ћилим са два лица изазвао је велико одушевљење, пропутовао је свет и био на 26. светских изложби и сајмова. Деценијама је био вредан део девојачког мираза који се чува и продаје само у тешким временима.

Данас је признат протоколарни поклон и производ који се носи далеко од родитељског дома – да подсећа на завичај. За ткаље које су одрастале уз разбој, ћилим је вечно надахнуће.

„Ћилимарство је за мене божји благослов, то је као да сте надарени да нешто радите, да стварате да у томе нађете свој мир, да волите и да будете упорни. За мене, мени ћилим и тај рад даје снагу ”, каже Славица Јовановић, ћилимарка из Пирота.

Ћилиму у част, град Пирот организује Фестивал ћилима. Поред радионица за децу и будуће ткаље, на другом фестивалу јавности је представљена и колекција ћилима коју ће град даривати манастиру Хиландару. Да у српској светињи раскошним бојама греју и приповедају о народу, традицији и вештим рукама безимених уметница.