Љубав без граница: Како живи прва чивијашка снаха из Јоханесбурга

“Добар дан, ћао, ја сам Зи, ја сам из јунски Африка, моја мушкарац зовеш Никола, моје дете Миланка, надимак Мика”, представња Зерет Каригија.

Док полако савладава језик, научила је да јутро у Србији почиње кафом, заволела гибаницу, ајвар и кајмак, упознала већину шабачких улица, градске пекаре, зна где су игралишта за децу.

“Могу вам много причати о стварима које овде волим, веома је сигурно и све у Шапцу орјентисано за децу, људи су љубазни, сви су ме прихватили, желе да помогну. Волим ћевапе, сарму, печење, бурек”, каже Зерет Каригија.

Николу је упознала у родном Јоханесбургу, због њега је, по рођењу ћерке, прешла у православље. Након пет година заједничког живота на југу Африке, преселили су се у Шабац. Није се двоумила, Никола јесте.

“Након тринаест година сам се вратио и верујем да сам довео оно најбоље из Африке, оно што је мени могла да понуди, моју дивну жену Зи и малу Мику. Одлучили смо да се вратимо кад се Мика родила то је заправо била женина одлука, Зи је слушала моје приче пре свега о социјалном аспекту живота овде како је овде безбедно и како можемо увече да изађемо и да прошетамо и да се видимо са овим и оним другаром… она је дошла и рекла - па ајде тамо да живимо”, наводи Никола Ћирковић.

И овде је природа лепа, не смета ми ни снег, лета су топлија него у Африци. У парку у којем је одрастао Никола, додаје Зи, сада ужива моја ћерка, свуда могу без кола, много времена смо заједно, све је доступно.

“Радим као наставница енглеског у приватној школи, моја ћерка се лепо прилагодила у вртићу, имам своју рутину, идем у теретану, са другарицама на кафу, коначно Шабац је место које могу да назовем дом”, истиче Зерет Каригија.

Никола Ћирковић додаје: “И ја радим, живимо породични живот какав смо одувек желели, једино се питамо како ће да упишу Микино име у дневник када пође у школу”.

Савладаће уз ћерку и азбуку каже чивијашка снајка, за славски колач већ има рецепт.