Подводна биографија

Боцу на леђа ставио је у тридесетој години на наговор друга из војске. Са њим је и основао први Kлуб подводних активности „Застава" у Kрагујевцу. Поносан је што је учио од легенде роњења бивше Југославије Драгише Kопривице, када није било сигурносног прслука и модерне опреме.

„Морате да будете добар ронилац на дах да би били успешан ронилац,тада. А сада не. Сада су омогућили сваком, па и туристима да могу да се баве роњењем, али до 20 метара. Тако да ти курсеви трају можда дан, два", објашњава Светомир Радосављевић.

До 1992. имао је пет година стажа и четири ронилачке звезде. Уживао је, али је успео и да заради. Стекао је сертификате за подводно варење и уклањање минско - експлозивних средстава. После бомбардовања био је део екипе која је вадила мост Слобода из Дунава и Остружнички мост из Саве, потопљене објекте, војну опрему, десетак НАТО пројектила.

„Није пријатно кад ти загрлиш ракету томахавк, која је дебела 70, 80 центиметара, да ти загрлиш и треба да знаш како да вежеш", каже Светомир Радосављевић.

Током каријере дуге четири деценије извадио је и тридесетак утопљеника. Било је и опасних ситуација у којима није морао да се нађе. Kада је улазио у пећине из којих је, због подигнутог муља, излаз налазио са последњим резервама кисеоника. Или када је скочио уз литичасте стене код корнатских острва у Јадрану.

„Kад смо мерили са сонаром и са дубунимером показивало је 60, 70 метара. Међутим, ми кад смо скочили, ми смо то прескочили, поред те литице смо пролетели на 130 метара. Ја и Пантовић Томислав", наводи Светомир Радосављевић.

Изронио је и из те ситуације опасне по живот. Сада младима, којима је узор, саветује да уче на његовим грешакама. Учио је и Ненада Ђоровића са којим је код Бара заронио до Зенте, аустроугарског брода из Првог светског рата.

„На 78 метара дубине. Доста је ризичан са оном опремом са којом смо ронили, али смо нас четворица, ето, сишли и то ми је нешто што никада да заборавим нећу", каже Ненад Ђоровић.

Ни Светомир, каже, да неће заборавити тренутак када је заронио у Јонско море.

„Где ми је прадеда остао тамо у Плавој гробници. Животна жеља ми је била да одем да зароним ту. Роњење је за мене живот. Док будем могао да мрдам и докле год будем могао да прођем лекарски преглед ја ћи се бавити овим", објашњава Светомир Радосављевић.

И у 66-тој години одржава брану на Гружанском језеру, али углавном рони за своју душу и продужетак каријере о којој у његовом дому сведоче и амфора, копље, муниција са потопљених бродова и украси из капетанове кабине.