Ко су голаћи са Вршачких планина

У сред банатске равнице уздижу се два највећа врха Војводине смештена на вршачаким планинама. Ова брда су заштићено природно добро и место где се, према званичним истраживањима, удише најчистији ваздух у Европи. За благодети вршачких планина и ветра по здравље знали су још Риклијанери или вршачки голаћи.

Некада острво у Панонском мору, дужине 17 и ширине 8 километара, Вршачке планине доминирају јужним Банатом. Простиру се на 170 квадратних километара, а Гудурички врх на 641 метру надморске висине уједно је и највиша тачка Војводине.

Данас су Вршачке планине права симбиоза урбанизованих делова, виногорја на обронцима, али и нетакнуте природе где се могу наћи ретке и заштићене врсте. Ово је права орнитолошка оаза. Дугорепа или уралска сова овде је први пут регистрована1998, а од 2006. године Вршачке планине су једно од тих ретких места где се ова врста гнезди.

„Можемо наћи овде патуљастог орла и орао змијар је један од ретких становника Војводине и може се наћи овде на Вршачком брегу и Делиблатској пешчари. И једна од овако, како да кажем, значајнијих популација орла кликташа који је такође заступљен на овом простору”, наводи Миливој Вучановић, чувар природе „Вршачке планине”.

Вршачке планине су и права ботаничка башта. Већи део шумског подручја ове планине, близу 4.200 хектара, заштићен је 1982. године као Парк природе.

„На овом простору можемо наћи Карпатску или жбунасту мишјакињу која не расте нигде више у Србији сем на Вршачком брегу или Карпатски дичак који расте такође једино овде и нигде више у Србији”, каже Миливој Вучановић.

Вршчани су природу и климу своје планине пригрлили на разне начине, а занимљива је прича о риклијанерима. Крајем 19. века поштоваоци начина лечења Швајцарца Арнолда Риклија и његових терапија природом: водом, сунчевим зрацима и ваздухом привукла је на брег, као право помодарство, највиђеније Вршчане.

„Било је око стотинка, ваљда и више богатих Вршчана, трговаца који су се лечили или сунчали. Било је и нешто женског дела те групе, тако да и једни и други су имали своје стене, а било је чак њих који су били и нудисти”, објашњава Иван Ивановић, хроничар Вршца.

Нису баш сви благонаклоно гледали на ове помало екстравагантне поштоваоце природе. Друштво које су Риклијанери основали 1893. године у Вршцу постојало је пола века и угашено уочи Другог светског рата.

„Чак имамо и после Другог светског рата у виноградарским кућама да су људи изнајмљивали те куће и лечили чланове своје породице. Туберкулоза се лечила потпуно без медикамената”, наводи Иван Ивановић.

Некадашња зграда риклијанера из 1895. године и даље је на Вршачком брегу. Овековечена је и на слици Паје Јовановића, где се препознаје бела кућа са два торња. Трајно сећање на риклијанере који су природу и климу вршачких планина буквално упијали пуним плућима.