Кад је неуморан голијски учитељ и директор и возач и пријатељ ђацима

У засеоцима расутим по голијским висовима, Уча сви знају. А он некада својим, а сада теренцем који је школа добила стиже и до најудаљенијих кућа - по снегу, киши, леду и блату - стрмим и тешко проходним сеоским путевима стрепећи само од великих снегова и квара на колима.

"У шест сати крећем из Ивањице према школи и задња, трећа тура завршава се, долазим у школу негде око пола девет када почиње настава са ученицима који најдаље путују, стижу на време у школу", каже Видосав Коларевић Учо.

А када зазвони за крај часова - опет у кола. Од 16 ђака превози 13 у 3 туре и различитим правцима. Успут претресу све што се дешавало у школи, нашале се и ураде по неки задатак.

"Као дете ишао сам сат и по у школу и враћао се сат и по у другом правцу и онда, у ситуацији када могу да обезбедим превоз, онда ми жао деце да иду пешке дуго до школе по снеговима и киши и онда сам дошао на идеју и тако то кренуло и траје годинама", додаје учитељ Видосав.

Сваком новом ђаку се радује јер то значи да школа и село живе. Прошле школске године у клупама је било 11, ове 5 више, каже, добре деце и добрих ђака. Родитељима је велика помоћ па Уча сматрају делом фамилије.

"Да ли је снег, да ли је киша, да ли је неко дете болесно - он ту децу узима код куће, враћа кући. Бога ми, тешко му је, до кад ће издржати не знам. Он се брине о њима, па не знам да ли би то ко могао да уради ко што тај човек ради", наглашава отац два ђака Вук Парезановић, из Старог Села.

Посебан и скроман Учо истиче да не би могао све да постигне без колега, сарадње с родитељима, општином и школском управом. Са ђацима и ако их живот одведе далеко - остаје пријатељ. А за себе има једноставан план:

"И остаћу Учо до краја живота. Једноставно та љубав према деци то веже и остане до краја живота и тако".