Зид уместо белог платна

Мурал је сложена уметничка форма. Ваља се најпре ослободити страха од висине, а затим прихватити грађевинску скелу као природно окружење. Муралиста је изложен погледима пролазника, разним коментарима и добацивањима, али то је за уметника изазов више.

„Услови за рад никада нису идеални и никад не постоји идеално време за изводјење радова. Или је киша, или је хладно, или је прејако сунце,. Немамо много периода у току године кад можемо да радимо несметано." каже Марија Комарац, сликарка и муралисткиња.

Ипак Марија Комарац сигурно „зуји" по скелама, а отворен простор је њен атеље. Мурал Драгослава Михаиловића на улазу у Ћуприју био је и остао њена лична карта и најпримећенији рад. Најбитније је погодити карактер, истиче уметница, и тада дело превазилази аутора и постане препознатљива визура града.

„Нисам мислила да је мурал као уметничка форма у тој мери примећен, мислим да је он тек сада у експанзији код нас и невероватно је колико су људи упућено од санме израде. Мрзим кад је досадно. А то је динамично, јер људи имају коментаре, нису увек сви коментари добри, има и лоших коментара и добрих коментара", објашњава Марија.

Испред за муралисту неподношљиве белине зида настаје још једно Маријино чедо. Овај пут ведро, весело и младалачко, јер се и налази у просторијама Удружења младих у Ћуприји.

„Специфичан је што овај мурал нисам радила у потпуности сама, како обично радим, већ у сарадњи са волонтерима младих Ћуприје", додаје муралисткиња.

Марија Комарац завршила је Академију примењених уметности, одсек зидно сликарство. Неуморна је и вредна јер се паралелно бави и класичним сликарством, фрескописањем, осликавањем ентеријера, али изнад свега најбоље дише на скели. Захтеви наручилаца и њене уметничке визије често су у сукобу, али се на крају испостави да Марија зна шта ради и то ради пуним срцем.