Зашто се одлази из Гаџиног Хана

Тек по који пролазник у центру Гаџиног Хана, где доминира чувени Заплањац извиђач из првог светског рата Драгутин Матић. Поносни на њега, али и не баш на овдашње услове живота.

"Нема фирме, нема превоз, нема зашто, била Машинска, Електронска отишла, од моје село до Ниш има 20 километара, 500 динара је у један правац, и ко да остане картица 11 хиљада".

"Вероватно је боље у граду него у селу, је л тако?"

"Превоз је прво проблем барем и мени је превоз јер викендом немам аутобус да се вратим кад радим", незадовољни су мештани.

Иако се живот у нетакнутој природи сматра предношћу, иако је Сува планина изазов за многе планинаре, етно туризам овде није заживео.

"Може да се развија туризам и пољопривреда, и да се мало више посвети пажња екологији и чистоћи, само треба мало више да људи буду заинтересовани и општина, локална самопурава да стане иза свега тога", каже Драгана Матић, пензионерка. 

Општина са буџетом од 300 милиона динара, који није промењен од 2014. године, не може много тога да уради.

"Да не звучи нескромно, али потребно је све, потребни су и погони за запошљавање радника, потребно је веће улагање и помоћ за оне који су остали да се баве пољопривредом, потребно је веће улагање у изградњи инфраструктуре", наводи Милисав Филиповић, председник општине Гаџин Хан.

На територији целе општине основну школу похађа једва 250 ђака. Због средње школе, али и других активности одлази се у Ниш. Ипак, однедавно у Дому културе се чује клавир, захваљујући директору Далибору Јовановићу, иначе професору музике.

"Ако ми деци пружимо све оно што имају у Нишу или бар већину, она немају разлога да иду у град, не могу сви да свирају, али ако што више области покријемо биће боље", истиче Далибор Јовановић, директор Дома културе у Гаџином Хану.

Ива, Лана и Андреја су већ успешне, а постоји и иницијатива да нишка музичка школа отвори истурено одељење. Можда је то нада да неће баш сви пожелети да оду из Гаџиног Хана.