Како мештани Пасковца празнују дан фудбалског меча

Да је фудбал за неке више од игре, сведочи и прича из Пасковца код Лознице. Иако немају терен у селу, мештани су пре три године основали фудбалски клуб, а у међувремену, сакупили новац и купили њиву на којој планирају да га граде. Утакмице као домаћини играју у суседном месту, а на дан меча цело село празнује.

Недеља је дан када у Пасковцу не ради ни сеоска продавница. Тада се, кажу, празнује, не зато што то календар налаже већ зато што игра сеоски фудбалски клуб.

"Причају по селима да кад игра ФК Пасковац на страни, цео Пасковац дође до навија, код куће нема никог, може да се заиђе, кажу, по селу све да се покраде", каже Добривоје Гвозденовић, мештанин Пасковца.

"Прва званична утакмица што смо одиграли против Лука из Воћњака, пре три године било је око 700 људи, а цео Пасковац, наше село има око петсто становника", наводи Бранко Вучетић, тренер.

Идеја о оснивању клуба настала је док су мештани огранизовали радну акцију да комшији подигну кров на кући, а од идеје до реализације није прошло пуно.

"Тренутно играмо у једном месту поред, Зајачи, где се осећамо као у својој кући, где су нас људи стварно лепо прихватили и ту смо везани за њих, у међувремену смо купили парцелу за сопствени терен да урадимо", истиче Слободан Милановић, председник ФК Пасковац.

"Свака наша победа је као освајање Светског првенства, дочекујемо их са много ентузијазма, среће", каже Јован Антонић из Пасковца.

ФК Пасковац игра у Градској лиги Лознице. Имају 12 победа у низу, један пораз и два нерешена резултата. Свим играчима фудбал је само хоби, а најстарији има 42 године. То ипак не спречава мештане да се према њима односе као да су највеће звезде.

"Навијачи, нема их Србија, стварно су добри, прате нас на свакој утакмици, дају нам пуну подршку и кад губимо и кад водимо", задовољан је Владимир Молеровић, играч.

Да у селу нема важнијег догађаја од од оног када играју фудбалери Пасковца говори и то да се на утакмице долази породично, а победе славе како обичаји налажу.

"Долазимо породично, мама, тата, ја и сестра, чак сам на један меч и ушао, тих последњих пет минута и бранио и то је било заиста лепо", каже Страхиња Ђурић из Пасковца.

Јован Антонић додаје: "Сваки пут имамо печење, роштиљ, некад и музику, тако да се увече остане до касних сати."

Очекивања за следећу сезону су да Пасковац уђе у виши ранг такмичења. А њиховим стопама кренула су и још нека села у окружењу.