Како воденичари опстају, колико кошта проја

Година у којој се готово све заверило против воденичара, у завршници збраја и поскупљења, па је и проја - домаћи специјалитет од кукурузног брашна, постала скупља, и то, не мало.

"Нећете веровати, преко 300 посто: две године суше остављају данак у нашем послу. Војводина за редом две године гори, неки крајеви Србије, негде некакво зрно зврцне, ако смо куповали зрно по 25 динара пре шест месеци, а сада по 100 и више, све вам говори", каже Милан Павловић из Маркове Цркве код Лајковца.

А потражња не јењава. Напротив.

"Ове јесени је велика потражња, јер мало га има, била је сушна година, људи све мање сију, онда смо имали проблем, није имало воде, три месеца и више нисмо млели, па се то све сустигло. Цену не одређујемо ми - пијаца одређује цену, али чим је мала понуда, већа је потражња", објашњава Срећко Илић из Честобродице код Косјерића.

Од донетог зрна, у воденицама се наплаћује ушур, од десет посто, или се продаје брашно од жита које су воденичари сами сејали или набавили - како год, овде је много јефтиније него у трговинама. А ове времешне и неуморне радилице, у савршеном споју човековог изума, дају најквалитетнији производ, јер се за разлику од млинова, са синхроним моторима, овде брашно не прегрева и не губе хранљиви састојци.

"Константан број обртаја, ако је то много зрна, долази до брзог млевења, до сагоревања клице, љуске и свега осталог, оног најквалитетнијег у зрну. Код воденица тога нема. Сваки пут брашно је хладно, што значи да није трпело температуру, да није сагоревало. Ми можемо да подесимо камен, да подигнемо, или да спустимо, да уштелујемо наш тип брашна", додаје Милан из Маркове Цркве.

У Србији је преостало још око 700 воденица - технолошки напредак је, наравно учинио своје. Али има још оних упорних воденичара, решених да очувају овај особен део наше материјалне културе - вековима стара постројења која не загађују околину и не троше електричну енергију, већ служе човеку и природи на најбољи начин.