Безобзирност суграђана највећа препрека слепима и слабовидима у Лесковцу

Тама у којој живи већ десетак година не спречава је да буде узорна мајка и домаћица. И ван свог дома потпуно је самостална захваљујући белом штапу. Обука за кретање није ни лака ни јефтина, указује четрдесетседмогодишња Симка Голубовић:

"Захтева велику упорност, то је дуг процес, имамо само једног инструктора на територији Србије, а приступ је индивидуалан."

У рукама бели штап, па опет сама никуда не може. Рељефним плочама није покривен цео град, а и тамо где их има безобзирност је велика препрека.

"Ја сам приметила неке бицикле ваљда, ударила сам и штап, а онда сама не могу да се сетим шта је, нису ми ни рекли – са десне стране сам имала проблем на рељефу", наводи Милијана Реџић.

У шетњу на Светски дан белог штапа кренули су ослоњени на слабовида лица. Нико од њих нема личног асистента. Једини ослонац за скоро 300 чланова Организације слепих и слабовидих је Драгана Ђокић.

Доступно окружење проблем је за око 12.000 слепих и слабовидих лица у Србији. Са приступом јавним објектима и слабо озвученим или слепима неприлагођеним семафорима, суочавају се у Лесковцу.

"Да не паркирају возила, да поведу рачуна, јер сви ми волимо сами да се крећемо као и наша здрава популација", подсећа Миливоје Ђокић, председник Организације слепих и слабовидих Лесковца.

Ништа мање их не мучи образовање и запошљавање у граду. Између 15. октобра прошле и ове године, само једно лице је добило посао на уговор.

"Наћи посао то нам је најтежије, јер нико неће да нас прихвати са тим недостатком", каже Горица Стефановић.

А колико могу и умеју показали су на обележавању великог јубилеја, 70 година своје организације. Ако не очима, стварају упорношћу, вештим рукама и бескрајном душом.