Бошњане, село хармоникаша

Четворогодишњи Василије већ је узео хармонику у руке. Научио је прве акорде чувеног Даниловог кола, које је давних 70 -тих година за Радио Београд снимио његов прадеда.

"Онда је била уживо свирка. Није као сад компјутери па кидаш па из парћића, него навежбаш, добијеш студио сат ипо , два и то мораш да завршиш.То је била права народна музика, ово нешто сад не разумем, нервира ме као да кукају, а гардероба - не питај", присећа се Данило Мишкови.

Син је наставио традицију и научио да свира хармонику са 8 година.

"Када сам стасао више сам био у свету музике и почео сам да пишем аранжмане, па сам отворио студио, а онда је почело све више снимања. Искрено да се похвалим да сам као продуцент добио статус уметника", каже Срба Мишковић.

За разлику од деде и оца који су музичку писменост стицали на приватним часовима, Никола је завршио нижу и средњу музичку школу и наравно усавршио оно што му је у генима.

"Као што је мој син бољи од мене, тако је његов син бољи од њега. Опасно добро свира , то нема премца", поносан је на потомке Данило Мишковић.

Виртуозност на хармоници Николу је винула у музичку орбиту, о чему сведоче бројене награде, а љубав према летењу високо изнад земље , небу под облаке.

"Ја сам правио овај рам овде, мотор, елису. Одувек сам волео да летим. Био сам прво падобранац, касније сам прешао на параглајдинг, па на параморторинг. После напорне свирке ово је сутрадан одлична ствар, да се полети, слобода велика", каже Никола Мишковић.

Већину својих жеља и очекивања породице Никола је испунио, остају још две. Да крстари небом на моторном змају и да син Василије настави породичну традицију.