Ратничко дрво у Дедевцима

Код српских војника, нарочито учесника балканских ратова и Првог светског рата, био је обичај да пред одлазак у рат засаде виноград, воћњак, калемар, да подигну чесму или помогну у обнови неке светиње.

Бор који су - слутећи да се из Другог балканског рата неће вратити - засадили браћа Тихомир, Јеремија и Младен Петровић из краљевачког села Дедевци, ушао је у други век, као и заједничка фотографија. Једино је спомен-обележје подигнуто у њихову част и славу новијег датума.

"То је један од хиљада примера. У то време је из готово сваке српске куће у рат одлазило по неколико чланова, дешавало се да заједно пођу отац и синови, по тројица, четворица, о фамилијама да и не говоримо", објашњава историчар Мирољуб Арсић, из Историјског архива Краљево, одличан познавалац историје Србије 19. и 20. века. "Браћа Петровићи су светао пример херојства и родољубља незабележеног у историји не само нашег народа него и у Европи."

Слутње браће хероја, носилаца Карађорђеве звезде и медаље Милош Обилић, обистиниле су се. Двојица браће погинула су 1913. године - Тихомир у 29, Јеремија у 24. години. Најмлађи, Младен, живот за отаџбину положио је 1915, у 19. години.

Славољуб Петровић, њихов блиски рођак, каже да су из те и још две куће исте фамилије 1913. године у рат отишла деветорица младића, ни један старији од 30 година, и да су сви дали живот за слободу свог народа.

Заједничку фотографију браће Петровић, снимљену уочи Другог балканског рата у радњи познатог београдског фотографа Љубише Ђонића, њихови потомци поставили су на спомен-обележје подигнуто пре четири године, на неколико метара од стогодишњег бора.

"Осећали смо велику обавезу, дивљење и љубав према својим храбрим дедовима и нас четворица браће, Тихомирових, Јереминих и Младенових потомака, саградили смо споменик њима у славу и част", прича Радош Матовић. "Оно ће надживети и нас и бор, и остати као успомена и опомена младим генерацијама."

Учесници балканских ратова носилy су са собом понеки предмет да их чува и подсећа на завичај.  Историчар Арсић каже да и данас чува комад тисовог дрвета које је један борац носио све време рата и врати се с њим 1919. године. Зна такође за војника из околине Пирота коме је мајка уочи одласка у рат дала хлеб саветујући му да га не поједе ни у највећем искушењу глади јер ће, ако то учини, погинути. Војник је носио хлеб зашивен у блузи и вратио га кући. Тај хлеб чува се и данас у Музеју Пирота.

Протекле деценије, олујни ветрови, нарочито громови учинили су своје: бор браће Петровића броји последње године. Ипак, као трајан сведок њиховог јунаштва и родољубља остаје спомен-обележје подигнуто њима у част.