Чувари традиције

Традицију најбољих мајстора грнчарског заната готово четири  деценије  чува Зоран Јонтић из Пирота.

Занат је званично учио 4 године, али му је, каже, требало много више времена да уђе у све тајне обраде глине, како би од ње правио квалитетне употребне, али и уметничке предмете, чија израда захтева много стрпљења и умећа.

"Када се направи овакав комад, сачека се пола сата да се стегне, онда се стављају дршке, поклопи се да се угланца  и онда иде на сушење, па у пећ где се пече најмање на 900 степени температуре", каже Зоран Јонтић, грнчар из Пирота.

Иако се прилагођава и захтевима савременог тржишта, овај пиротски грнчар истиче да глинене предмете и даље прави на традиционалан и јединствен начин.

"Не може ово свако да прави. Ако мислиш ово да правиш мора да се учи, не може то за дан, два, месец, годину. Не могу сви да буду мајстори, мора најмање две до три године да се ради овако као што ми радимо", каже Зоран Јонтић, грнчар из Пирота.

Тестија или "стовна", како се назива у пиротском крају, само је један од традиционалних грнчарских производа. Користи се искљуиво за воду и може се рећи да је претеча  термоса, јер вода у њој остаје свежа и хладана и по неколико сати.

А, тестије, ђувечаре и друге предмете од глине, правили су Пироћанци још у 16. веку. Грнчарски занат је био најразвијенији у другој половини 19. и почетком 20. века, када је у Пироту радило 125  мајстора.

"Нажалост, после само једног века - од колевке грнчарске производње , у Пироту је регистрован мали број грнчара. Иначе, наши грнчари још увек се баве израдом традиционалне пиротске грнчарије, која се разликује од осталих грнчарских предмета у Србији - по функционалности, самој естетици- односно начину украшавања, као и по разним облицима", каже Сашка Велкова, музејски саветник-етнолог Музеја "Понишавља" у Пироту.

У Пироту тренутно ради само неколико грнчара, јер млади нису заинтересовани за овај занат.  Права штета, с обзиром на то да купаца за јединствене грнчарске производе има из читаве Европе. Нажалост, тренутна судбина пиротских мајстора је да своје умеће преносе занатлијама из западне Србије.