уторак, 19.11.2013, 11:06 -> 15:30
Од Ал Сафира до Лесковца
Бежећи од ратних страхота, Амир и Амира су са дванаесторо деце дошли у Лесковац, где живи њихова мајка са којом су се срели после више од три деценије. Навикавају се на нову средину, а двоје од дванаесторо деце већ је кренуло у школу.
Из Ал Сафира у Сирији, Амир и Амира Елнасер, са својим породицама, спас су пронашли код мајке, у Лесковцу. Навикавају се на нови живот и средину, а двоје од дванаесторо деце кренули су у школу.
Рат у Сирији у коме су остали без крова над главом довео их је код бабе лесковчанке. Када су априла кренули у Основну школу "Јосиф Костић" на српском су знали само добар дан. Десетогодишњи близанци Таима и Тамам брзо су савладали азбуку и рачунање.
"Помогла ми је учитељица и другови па ми није било тешко", каже Таима Елнасер, ученица 2. разреда.
"Желео сам да се играм са другарима, а нисам знао ништа да причам", додаје њен брат Тамам Елнасер.
Језичке препреке више нема па је ужитак у игри са новим друговима већи.
"Помажемо једни другима и много се дружимо. Тамам ми је најбољи друг, а Таима најбоља другарица", каже један дечак.
Жаклина Соколовић учитељица каже да су на почетку другог разреда често чули "не разумем" и "не знам", а сада је тога, додаје, све мање.
Амир је имао седамнаест месеци, а његова сестра Амира четири године када их је отац, без сагласности мајке Славице, која је имала старатељство, одвео одавде. Четрнаест година ништа о њима није знала.
После више од три деценије поново су на прагу мајчине куће. Амир, поред Таиме и Тамама, има још три сина, а сестра Амира седморо деце.
"Хвала богу, срећни смо и задовољни", каже Амир Елнасер, "мајка нам је у свему помогла." И његова супруга Маха има само речи хвале за нове комшије.
Све што су годинама стицали бомба је у трену однела у ваздух. У мислима тужне слике разореног града Ал Сафира, а у срцу мир и спокој.
"Сада је добро, хвала Богу, код моје мајке", каже Амира Елнасер. "Мирно спавамо, нема звука, нема бомби и авиона."
Дрхтавим рукама стеже и показује нам писма своје деце. То им је у почетку био једини контакт. Шездесетједногодишња Славица Михајловић, медицинска сестра у пензији каже да њеној срећи нема краја:
"Прво сам срећна што су живи, што су сви ту код мене.То ми је била једина жеља - да их спасем."
Полако се навикавају на нов живот. Упознају људе, културу, обичаје. Размишљају и о послу. Можда ће, кажу, Лесковац ускоро добити ресторан са арапском кухињом.
rts.leskovac@rts.rs
+381 16 242 131
Упутство
Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.
Број коментара 0
Пошаљи коментар