Немаштина - једини веран пријатељ

У улици Лајоша Кошута у Сајану, у кући са бројем 102, која се тешко може назвати стамбеним објектом, живи 32-годишња Едита Керестури са троје деце.

Живе од 11.000 породичне пензије, у кући која је већ две године без струје. Скромна и бистра деца школу похађају у суседном селу. Немају никог ближњег и стално стрепе да им се оно што је остало од крова не сруши на главу.

Александар, који у Иђошу иде у пети разред, каже да га је страх што живи у кући без струје и где кров стално прокишњава.

Дванаестогодишња Александра учи дању, како би уштедела свеће.

"Другарице ми не долазе зато што немамо струју, а често ме зову на рођендане, али не идем јер немам чиме да им купим поклон", каже Александра.

Седмогодишњи Данијел је од стреса занемео кад је пре скоро годину дана гледао оца како умире. Скоро се не одваја од очеве слике. С времена на време, њега и његове обрадују представници Црвеног крста. Мало ко други их се сети.

Драгослав Мишков из кикиндског Црвеног крста објашњава да је ова породица на њиховој евиденцији.

"Редовни су корисници ланч пакета и Црвени крст сходно својим могућностима помаже их са хигијенским пакетима, половном гардеробом, ћебадима и сличним стварима", додаје Мишков.

Зима је на прагу, а огрева нема.

Мајка Едита каже да секу дрва по дворишту, али каже да је од хладноће више брине кућа која се сваким даном све више круни.

Очигледно је да кућа са бројем 102, у улици Лајоша Кошута у Сајану неће издржати први снег. Шта са укућанима и мачком, која је једина остала да с њима дели сиромаштво, проблем је који би неко морао што пре решити.

rts.kikinda@rts.rs
+381 230 439 745