Супер дека из Тавника

Иако је за рударски хлеб био судбински везан од ране младости па до одласка у пензију, Живорад Марковић из краљевачког села Тавник и данас у 95. години живота не зна за лекаре и лекове.

Живи сам обављајући све послове у кући и на свом имању. У слободном времену чита све што му дође у руке у којима су сигурне пољопривредне алатке, али и управљање старим "стојадином."

Живорад без наочара чита књиге и новине.

"Сваког дана устајем у шест сати, ложим ватру, чистим кућу, а затим уз чај од коприве с мало лимуна још једном прелистам новине од претходног дана док се ђаци не врате из школе и донесу нове. Затим, нахраним кокошке, спремим себи доручак, изађем на имање где увек има посла. Кад стигне "тазе штампа" остављем све, јер волим да знам шта се догађа у свету. С новинама другујем више од пола века", каже тавнички супердека.

Најстарији мештанин Тавника, прелепог села подно Котленика, радо прича о свом животу, посебно о годинама проведеним у тавничком руднику угља.

"У рудник сам отишао пре Другог светског рата и у њему остао све до 1973. године и одласка у пензију. За време рата производња је била обустављена, а после његовог завршетка радио сам без дана боловања и сата закашњења. И по одласку у пензију радио сам хонорарно као возач у краљевачком предузећу "Стотекс". Тежак је то био живот, али ето, хвала богу, здравље ме добро служи. Често ми дође ћерка Смиља из Крагујевца, мало ређе син из Београда, донесу шта треба и задовољан сам", каже Живорад.

Свакога дана он нађе времена и за свог старог доброг "стојадина", да га прегледа, утегне, провоза бар неколико километара, како би одржао кондицију, јер су и њега, како каже, притисле године. Планира каже да скорије купи нови ауто, само да га здравље послужи.

Живорад каже да нема посебан рецепт за добро здравље и дуг живот, али каже да је добро да човек буде умерен у свему, радан и дисциплинован, задовољан оним што има и да воли и поштује сваког.