Живот после дома

Михајло Ивањац има 22 године и за неколико недеља напушта Дом за незбринуту децу у Нишу, где је живео 13 година. Највећи проблем, када започне самостални живот. каже биће му проналажење посла.

Послодавци углавном нуде послове на грађевини. Он ће уз помоћ медија и реформ центра, који у Нишу спроводе пројекат Европске комисије, покушати да пронађе посао у области рачунарске техника.

"Углавном сам савладао добро сналажење у програму Виндоуз и Линукс. Радим инсталирање, деинсталирање, склапање рачунара и веб-дизајн", каже Михајло.

Михајло је у дому стекао праве пријатеље, али ће са још шесторо младих људи због година, морати да напусти Дом "Душко Радовић".

Директорка дома Славица Ђокић каже да ће морати сам да се организује и проналази нека решења за проблеме које намеће самостални живот.

Једна од првих компанија која је понудила конкретну помоћ је Универзитет "Метрополитан".

Тијана Станковић са овог универзитета каже да ће универзитет доделити две стипендије за основне и академске студије, али да ће се након тога залагати да ту исту децу запосле у некој од реномираних компанија у Србији, са којом сарађују.

Према подацима ресорног министарства, од око 700 деце у домовима у Србији близу 70 одсто је пунулетно. Иако се до посла тешко долази, послодавци чешће показују такозвану корпоративну одговорност.

Сузана Пауновић, помоћница министра за рад и социјалну политику, каже да би подршка коју држава и друштво пружају овим младим људима, вероватно могла бити и већа, пре свега у смислу проналажења посла:

"Проблем са запослењем има већина људи у Србији, иста ситуација је и са децом у домовима."

Наредни месец ће у животу Михајла Ивањца бити прекретница. У проналажењу посла помоћи ће му вештине стечене на радионицама, али и чињеница да бивши штићеници домова имају приоритет на листама Националне службе за запошљавање.