Читај ми!

Како се Американци боре против ужаса свакодневног живота

Уместо да се свађају око политике становници малог америчког града пре важних састанака једни другима показују породичне слике. После тога и најљући политички противници лако се уједине, рецимо око контроле личног наоружања. Ево три примера како се Американци носе са свакодневним притисцима који могу да их сломе.

Суочени смо са сукобима на свим нивоима, породичним, пословним, државним и међународним. Како са њима? Како са собом у њима? Желимо ли? Умемо ли? Самостално? Организовано? Можемо ли напред без решења сукоба? Има ли нам напред, ако их не решимо?

Од погледа и питања, од осећања и сећања, до слушања и ослушкивања на путу откривања и разумевања, са надом у могућност спознаје једноте постојања.

ПРИМЕР ПРВИ – ПОРОДИЧНИ АЛБУМИ

Када је све почело? Да ли са изборима 2000-те и одлуком Флориде да је републикански кандидат за председника САД, победио? Да ли са 11. септембром 2001. и авионским нападима на светски трговински центар и војно седиште најмоћније силе света? Да ли са председничким изборима 2016, пандемијом 2020 или 6. септембром 2021? Или је све почело раније? Можда 1991. са објавом о „крају историје“ и почетком „новог светског поретка“?

Од погледа и питања, од осећања и сећања, до слушања и ослушкивања на путу откривања и разумевања.

Пред највећи државни празник у САД, Дан захвалности (Thanksgiving), после избора Доналда Трампа 2016, медији су били преплављени саветима како водити разговоре за празничном трпезом.

Традиционално, ово је празник који окупља чланове породице са свих страна САД. Често је ово време када се члaнови породице виде по први и једини пут у години!

Савети су били врло кратки: никако не почињати политичке разговоре, ко је гласао за кога и зашто, и никако се не шалити на ову тему!

То је  почетак епидемије "одрицања, отписивања" пријатеља преко фејсбука или безвучног непозивања пријатеља који нису на друштвеним мрежама. Касније ће уследити и талaси емиграција људи са другачијим политичким мишљењима, из "демократских држава" у "републиканске државе" и обрнуто. У последњих неколико година и једни и други траже нова пребивалишта у Португалу, Мексику, Панами...

Ту смо где смо – подељени, посвађани, поражени! Али невероватно сигурни да је „наш“ приступ, поглед и предлог једини исправан, док супротни води до краха друштва!

Можемо ли напред без решења? Има ли нам напред ако их не решимо?

На Флориди, у маленом граду на обали Мексичког залива, Лонгбоат Ки (Longboat Key), две подељене стране, републиканци и демократи показују нам како се може на путу откривања и разумевања, са надом у могућност спознаје једноте постојања.  

Nomen est omen, и отуда и име овог подухвата „Чудо на острву“(Miracle on the Key). Да ли је у питању магија палми, таласа, делфина, сунца или урагана?

У чему је магија ове организације која је створена 2021!

У слушању прича једни других, и када се слажу и када се не слажу!

А како кажу, свако има своја лична уверења и догоди се да понекад, она нису иста ни унутар исте групе, а да се некада истомишљеник нађе у супротном табору!

У чему је магија? У гледању очи у очи!

На предлог медијатора, која има богато искуство из Африке где је радила на успостављању дијалога између зараћених страна, разговор почињу са породичним албумом!

Гледајући породичне слике, делећи планове и жеље за своју децу, унуке, откривају, слику по слику - једноту постојања.

Упркос разликама у ставовима и путева како до решења доћи, сагласје постоји да сви желе да живе у безбедном граду, са добрим здравственим услугама, да им деца  расту у миру и да имају будућност и срећу!

„Чудо на острву“ је заиста показало да је чудо, када  су његови чланови 2022, потписали заједничку декларацију о условима ко, када и како може да купи оружје.

Иако је питање оружја једно од оних где две стране имају изразито различите погледе, трагични догађаји у основној школи у граду Увалде у Тексасу, где су два наставника и деветнеасторо деце изгубили животе, a осамнаест је повређено, ујединили су их у заједничкој поруци!

ПРИМЕР ДРУГИ – КАКО СИ?

Када је све почело? Када нас је завело потрошачко друштво? Када смо са квалитета прешли на квантитет? Када је брзина постала неконтролисана и сама себи циљ? Када смо заборавили да осетимо буђење пролећа и мирисе липа?

Када смо заборавили да гледамо једни другима у очи и питамо искрено и једноставно једни други: „Како си?“ И да са пажњом послушамо одговоре!

И наставимо разговор. Када смо заборавили да питамо само себи: „Зашто радим то што радим?“

На факултету где предајем, недавно је била прослава на којој су студенти примили своје дипломе на радост и понос своју и својих породица, пријатеља и професора.

За мене је ово дан када се радујем са њима и плачем од радости и узбуђења, већ неколико деценија, баш као и прве године када сам постала професор.

Верујем да сви учитељи, наставници и професори чувају поруке својих ђака и студената са краја године или по завршетку семестра. Некада су те поруке биле руком писане на честиткама, папирима, данас, су оне слане преко електронских писама, и текст порука преко телефона.

Времена и технологије се мењају, али поруке остају!

Александра  Робинс, учитељица и аутор књиге „Наставници: Годину дана у најопаснијој и најважнијој професији у Америци,“ посведочила је да су ове поруке драгоцене за наставнике и да их сви они чувају и враћају им се у тренуцима, који су све учесталији, када су доведени до ивице издржљивости, и физичке и психичке! Управо те поруке им дају снагу да наставе даље!

Од порука које сам добила ове године, издвајам делове из две. „Хвала вам што сте сваки час почињали са питањем: „Како сте? И са пажњом сте слушали наше одговоре и постављали нова питања или давали коментаре. Ово питање нас је све опуштало и давало нам нову снагу да наставимо!“

Студенткиња са последипломског програма је искрено признала: „ На почетку часа сте нас сваке недеље питали како нам је претходна недеља протекла, шта смо радили, и шта нам се значајно догодило. То ме је научило да свесније идем кроз сваки дан и памтим шта сам урадила. Постала сам свеснија живота и себе!“

ПРИМЕР ТРЕЋИ – НАРАТИВНА ТЕРАПИЈА

Када је све почело? Кроз колико траума је прошла људска цивилизација? Како су нас трауме обликовале, мењале наш ДНК, мењале природу и климу? Да ли смо због траума постали овакви? Да ли можемо из њих ка другачијој стварности и будућности?

У свакоме од нас толико прича, личних, породичних, племенских, народних, религиозних, историјских. Неке су лепе, неке су храбре, неке нас плаше, неке нас чине радосним, неке нас деле, неке нас уједињују. Колику моћ имају приче?

Коју причу причају о мени? Коју причу причам сам о себи? Живимо наше животе на основу прича које други причају о нама и ми причамо сами о себи! Шта би се догодило када би променили причу?

Мајкле Вајт и Дејвид Епстон, су оснивачи наративне терапије (почетком 1980-их). Основ њихове терапије су приче које пацијенти причају о своме животу и који други причају о њиховим животима, уз истраживање узрочно последичних веза између догађаја и њихово повезивање, без осуђивања појединца и уз пуно поштовање и активну улогу пацијента и терапеута у овом процесу.

Терапија се користи у ситуацијама када су људи преживели, на пример, трауму.

Процес почиње рашчлањавањем приче и посматрањем проблема одвојеног од нас самих.

Од доминантне приче и веровања да је појединац (који је прошао кроз трауматичну ситуацију) проблем, преко промене угла посматрања и препознавања да  је проблем – проблем.

Ослањањем на алтернативне приче које стварају нови наратив, подржан од људи у животу пацијента и самога пацијента, које говоре о човеку у другачијем светлу, где је човек урадио нешто добро, заблистао у нечему, на пример спорту, сликарству, прављењу дрвених кутија, вртларству, кулинарству, писању.

Полако нас процес води до стварања нове приче, богате у изразу и значењу, која почива на ономе што је човек заиста способан да уради са свим својим знањем и умешностима, ка проналажењу значења и смисла живота.

Наративна терапија је успешно коришћења код појединачних, породичних или друштвених група са различитим проблемима: трауме, анксиозности, зависности, депресије, немогућности контролисања емоција.

Анамнеза човечанства показује симптоме свих набројаних психолошких проблема.

Може ли нам наративна терапија показати пут?

Можемо ли без осуђивања, а уз поштовање и слободну, отворену размену прича о проблему, узроцима, и повезаним историјским чињеницама, у одређеном контексту, до ослушкивања, разумевања и откривања онога што нас је некада уједињавало, чинило срећним јер смо друге усрећивали помажућу им, али и  примајући њихову помоћ?

Хоћемо ли у стварање нових прича са могућностима за нове односе и нову будућност?

***

Уз размену породичних албума, од погледа и питања, од осећања и сећања, до слушања и ослушкивања на путу откривања и разумевања, и надом у спознају једноте постојања.

среда, 24. април 2024.
10° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво